Trkačko udruženje RCN

PHONE:           064 199 37 81

E-MAIL:           runningclubnis@gmail.com

ADDRESS:      Jovana Ristića 11/40, Niš

Prijavi se za novosti

Image Alt

Running Club Niš

35. BEOGRADSKI MARATON 2022

35. Beogradski maraton održao se u nedelju, 15. maja 2022. godine u Beogradu, u organizaciji Beogradskog maratona d.o.o., a pod pokroviteljstvom Atletskog saveza Srbije, Ministarstva omladine i sporta Srbije i Grada Beograda.

Jubilarni, 35. pod sloganom  „Prijateljstvo na duge staze“ počeo je tačno u 8 sati. Tradicionalno, trka je krenula ispred crkve Svetog Marka, a ove godine u polumaratonskoj i maratonskoj trci učestvovalo je 6.700 trkača, od čega 1.200 stranaca iz 70 zemalja, plus 700 učesnika u štafetnim trkama.

Darko Cekić –  Ovo je najmasovnija trka na kojoj sam do sada učestvovao. Želja je bila da istrčim maraton, ali valovitost terena i visoka temperatura su ipak uticale da na odvajanju skratim na 21km. Jako lepi utisci i svakom bih preporučio da oseti atmosferu trčanja zajedno sa još blizu sedam hiljada trkača.

Ivana Nikolić – Beograde, bio si sjajan domaćin! Veliko hvala volonterima i trkačima za predivnu energiju! Hvala i drugarima koji su navijali, pratili, davali podršku, delili osmehe, pružali ruke i doprineli sjajnoj atmosferi. Čestitke svima koji su završili svoje trke, a naročito onima koji su istrčali svoj prvi izazov! Da bilo je toplo, biće nekad i neizvesno, često ćeš ići sporo, ali kreći se, uvek se kreći napred i stići ćeš na cilj.

Trči, voli, smej se!

Milan Micković –  Sunčano jutro govorilo je da će se maratonci pomučiti u toku trke, ali da će ujedno i imati najlepši pogled i doživljaj na ulice grada Beograda. Ono što i sam slogan maratona nosi, to su građani Beograda i opravdali dajući podršku apsolutno svim trkačima, a kojih je bilo oko 6700, zato 35. Beogradski maraton zasluženo nosi slogan “ Marton je porodica“. Ulice grada  grmele su od uzvika, rečima motivacije i aplauza dece koji su upotpunili sam događaj. 

Za mene, trka u prvih 20 km bila je idealna. Sve je išlo po planu, ali se nakon toga pojavom grča u desnoj nozi situacija pogoršala. Ono što maraton razlikuje od trka manjih distanci je upravo ta da se sve stvari odigravaju u samoj glavi trkača. Tako je bilo i ovog puta – kada noge ne slušaju, jaka glava preuzela je stvar u svoje ruke, tako da su se sve kockice na kraju složile. Bojazan da se pusti korak dalo je malo lošiji vremenski rezultat, koji na kraju krajeva kod nas rekreativaca i nije najbitniji. Manjak okrepa za dugoprugaše, sklanjanje okrepnih stanica pre isteka vremenskog limita koji može ostaviti loš utisak na maratonce koji prvi put završavaju svoju trku – jer su svi oni pobednici kada pređu liniju cilja za 6 sati trčanja – poslednjih 400 metra trčanja i pogled na cilj sa gromoglasnim aplauzima ostavlja sve loše po strani. Na kraju krajeva, 4. maraton po redu, iskustvo je sve veće, tako da već željno iščekujem sledeći. 

Tijana Stanisavljević – Za mene Beogradski maraton i ove godine predstavlja istinski praznik trčanja a da se pri tom pod trčanjem podrazumevaju pokret uma i tela, zdrav duh i težnja ka boljem pojedincu u društvu. Beogradskim ulicama trčali su pojedinci, porodice, timovi klubova, deca i odrasli, osobe kojima je pokret trajno ili ne onemogućen.. i svi oni, znani ili neznani, međusobno su se bodrili, sustizali i preticali i prošli kroz start, potom i cilj kao velika trkačka porodica. Sam njegov moto „Maraton je porodica“ time je opravdan.  Verujem da smo svi kao učesnici prevazišli sebe, zadivili nekog i bili zadivljeni nekim a da ćemo to iskustvo znati ceniti i primenjivati u različitim sferama svakodnevnice.

Predrag Ivić – Pripreme za BG maraton odrađene su školski. Sve je bilo tu sem što sam izbegao distance preko 23 km u poslednjim nedeljama. Čak sta više, po prvi put sada, imao sam i nedelju stvarnog odmora, uklopio godišnji odmor i proputovanje Vojvodinom u nedelji pred samu trku. Reklo bi se sve idealno. Jaka motivacija i želja sve vreme su tu. Cilj je bio – posle Niškog istrčati svoj drugi maraton ali na stazi koja nije jednostavna i laka kao u mom rodnom gradu, ali, iz iskustva znam, da će trka biti ispraćena odličnom energijom i organizacijom. Od samog starta sve protiče odlično u zajedničkom tempu sa Đoletom do 29 km. Solidan pejs i prva iskustva sa uzimanjem gelova na svakih 7-8 km obećavaju. Negde od tog trenutka, blagi grčevi u butinama postaju sve izraženiji i tu počinjem da usporavam i stajem na svaka 2-3 km da se istežem. Za mene bio je to potpuno novi osećaj da svaki korak nakon toga izgleda kao da noge nisu moje i da moram ozbiljno da se koncetrišem na dužinu koraka. Kako god u tom mučenju dolazim do Brankovog mosta sve vreme razmišljajući ako je to trkački zid, koji me snašao, valjda je u preostalih 4 km vreme da ga preskočim. Zadnje brdo, pred cilj, priča je za sebe. Uspevam nekako da skrenem milsi sa bolova. Završavam trku znatno ispod vremena koje sam priželjkivao. Sve u svemu, 4:32:00 ostavlja sasvim dovoljno prostora da izvučem neke pouke za sledeći maraton ali i dovoljno razloga da budem apsolutno ispunjen iskustvom prevazilaženja svojih granica. Potvrdio sam u praksi jednu mudru izreku da nakon što telo počne da se predaje, pravi izazov počinje tek onda kad um želi da nastavi – I opet bih, meni je vredelo!

Miloš Vukotić – Treće prijavljivanje i tek prvo učešće na Beogradskom polumaratonu. Do ovoga, šesotog polumaratona, već solidno iskustva u glavi i nogama sa prethodnih trka. Izdvojio bih sledeće crtice-utiske: 

– Kao i do sada, na startu, lepo raspoloženje, pozitivno uzbuđenje pojačano intoniranjem himne. I naravno, legendarni komentator Rale Simić kao voditelj programa.

– Mesec maj, topao dan i zakazani start za 8h. Za mene lično, vrućina je ubedljivo najveći protivnik dugoprugaškog trčanja, a nisam ni jutarnji tip, pa mi je ustajanje u 6h teško palo. Bio je tu i izvrnut zglob na fudbalu 3 nedelje pred trku. Ali, nikad ne može da bude idealno kad su pripreme u pitanju. – Blok 11c. Kako znam da sam prošao kroz njega? Pa zato što je gospodin izašao na terasu i vikao iz sveg glasa: „Bravo maratonci! Dobrodošli u Blok 11c! Samo lagano, daleko je Most na Adi!“ i slično. Sjajno. 

– Mama i tata koji trče zajedno i guraju bebe blizance u kolicima, sedokosa 60+ gospoda koja lagano trče i ćaskaju, momak u invalidskim kolicima. Kad mogu oni, možeš i ti, u punoj snazi, u cvetu mladosti, nije teško i nije ti vruće, tako nešto prolazi kroz glavu .

– Prva kriza na mostu na Adi. Čini mi se kao da se penjem na planinu. Mislim da bi polumaratoncima značilo da tu postoji neki kulturno-umetnički program, muzika, bubnjari ili nešto slično čega ima na drugim delovima staze, a imajući u vidu fazu trke (13.-14. km). Međutim, okret sa druge strane mosta, u drugom pravcu je već lakše, stiže i 15. kilometar, više od 2/3 trke je gotovo i u glavi je lakše. 

– Kraj novobeogradskog dela trke, 19. kilometar, uspon na Brankov most, Zeleni venac i dalje ka Terazijama. Beogradski maraton ima tu „lepu stranu“ da se završava – usponom. U kombinaciji sa vrućinom, to dovodi do toga da u poslednja 3 km na svakih 100 metara srećete trkače koji su kolabirali i kojima se ukazuje pomoć. Interesantno je kako umorna glava i umorno telo reaguju u tim trenucima – prvo se instiktivno uznemirite, a onda pomislite – hej, pa ja sam u stvari super, nisam ni blizu za hitnu pomoć, idemo jako do kraja! 

– Finiš uz trubače, sreća i ponos koju samo završena trka može da pruži, pogotovo kada je istrčana u teškim uslovima i uz probleme tokom priprema. 

– Dobar paketić na kraju, lepa medalja i još jedan lep detalj – više volontera vam daje flajer i ukazuje da kod garderobe postoji grupa fizioterapeuta koja može da vas istegne i lagano izmasira. Ima masaže i na drugim trkama, ali prvi put da mi je ovako lepo i jasno ukazano na tu mogućnost. Iskorišćeno, naravno. 🙂 

– Generalno, Beogradski maraton je bez konkurencije najveći, najozbiljniji i najbolje organizovan trkački događaj u zemlji i svakom bih od srca preporučio učešće. 

– Moja iskrena želja je da će uspeti da povrati aprilski termin koji je imao pre pandemije i koji daje mnogo veće šanse za vremenske uslove koji su mnogi pogodniji za dugoprugaško trčanje.

Đorđe Anđelković – najčešća pitanja pred trku koje sam dobijao su: za koje vreme očekuješ da pređeš liniju cilja, jel ides na novi lični rekord, koji ćeš pejs da držiš i slično… a moj odgovor na sve to je bio – idem da odradim trening. Trening? Da trening, tako mi stoji u planu priprema za dolazeći dugi triatlon. Idem da ga odradim tako i da već za sutra ostane snage da sednem na bajs a potom nastavim sa plivanjem u bazenu. Nisam im baš zvučao baš tako uveljivo. Ipak je ovo 42km dobrog tabanjanja na već fino toplom vremenu, pa još i sve ovo dodatno preko… No, plan je ispunjen a da sve to bude lepše, lakše, komofrnije pobrinulo se moje društvance iz kluba Peca, Ivana N., Darko, Milan M., Tijana, Uroš, Danica, moje drage nišlije Milica V., Nenad Ž., Aca, Mališa, Ksenija, Miloš V.,  moji stari znanci iz drugih gradova – poduži je spisak,  moji drugovi triatlonci, koji su istog dana branili boje našeg rcn tri kluba u Kotoru: Beljan na triatlonskoj poludistanci i Marko, Aleksandar na olimpijskom triatlonu, i moja, naravno, neizostovna i najveća podrška na svim trkama, moja Ljiki. Na kraju trening se se završio 16tim mestom u svojoj age grupi, novim PB 4:09:00 i usputno mali jubilej, peti istrčani maraton. 

Organizator se svojski potrudio da sve dovede do maksimuma u svakom segmentu trke. Ne znam koji bih deo mogao da isčačkam i da dam neku zamerku. Svaka čast na svemu, organizatoru, volonterima, navijačima, komunalcima koje su uživali kao deca dok su nas hladili vodom iz smrkova cisterni, ekipama prve pomoći, maserima, didzejevima, orkestrima, bubnjarima, sviračima, svima kraj staze a naročito mališanima…. i još jednom SVAKA ČAST svim UČESNICIMA!

Post a Comment