Home » Triatlon
Category:

Triatlon

IronmanRunningTriatlon

IRONMAN 70.3 BELGRADE – Sve je moguće

by Emilija Slijepčević
written by Emilija Slijepčević

Ove godine uspela sam da odradim triatlonsku olimpijsku distancu i shvatila da ću, ako nastavim sa dosadašnjim treninzima u kojima sam počela da uživam, možda uspeti da završim i half distancu.

Ostvarila sam cilj ali nisam želela da se vratim samo treninzima trčanja nego je ideja bila da se za berlinski maraton pripremam tako što prijavim Ironman i donekle zamenim besomučno trčanje dinamičnijim treninzima na biciklu i u bazenu.

Obrisi završne linije half distance su postali jasniji nakon što sam na Kopaoniku sa Đorđem uspela da završim 5 sati i 30 minuta pedaliranja po toplom vremenu sa 2300 m elevacije i pređem zacrtanu rutu. Posle toga u Nišu, na klupskom treningu sa Nemanjom i drugarima iz kluba, istrčala sam 25 km.

U kišni Beograd su krenuli Strahinja, Slobodan i Đorđe, a tamo nam se pridružio i Miša. Branko nam je pružao podršku, a prekraćivao je vreme trčanjem polumaratona po zemunskoj kiši.

Pogledi su bili upereni u aplikacije za vremensku prognozu, bofore, količine kiše i stepene Celzijusove skale koji su bili zamrznuti na broju 11.

Planiranje opreme za trku je zadavalo najveću glavobolju pre trke. Obradovali smo prodavce biciklističke opreme kupovinom opreme za bajs koja stoji u rafovima zato što je niko ne kupuje – bicikl se ne vozi po kiši, a kamoli po vetru i takvoj temperaturi (bar mi rekreativci to ne radimo). Postoje tačno predviđena mesta za ,,okrepe” i loše vreme na svakoj planiranoj klupskoj trening ruti.:)

Pogled na ulicu sa prozora stana u kome smo bili smešteni u 4 ujutru nije ohrabrivao: pada kiša, duva vetar i hladno je.

Na startu trke na obali Ade Ciganlije, bosi sa kiselim osmesima ali odlučnim pogledima pokušavamo da napravimo sliku za klupsku arhivu.

Kod plivanja kiša remeti ritam udaha. Potrebno mi je vreme da se naviknem. Svesni šta nas čeka u ostala dva segmenta trke, kao da smo svi pomalo usporili da se zagrejemo u vodi Savskog jezera. Naravno, nikom nije zasmetala trava u jezeru – to je više bilo milovanje nežnih vlati tople trave.

Za vreme prve tranzicije oblačenje opreme je potrajalo uz prijatno ćaskanje sa sapatnicama.

Kilometar po kilometar, rupa po rupa, psovka po psovka, inat uinat lošem vremenu i prošlo je 90 km vožnje na biciklu.

Druga tranzicija i presvlačenje idu malo teže. Ruke su zamrznute, noge mi prete da neće da trče ako ih ne ugrejem bar malo, presvlačim čarape da ih potkupim. Već na petom koraku ne zaobilazim baru, ali bar sam presvukla šuškavac. On je suv, bar jos neki minut sigurno.

Lica dragih ljudi i klupskih drugara, kao i količina vremena provedenog na pripremnim treninzima, ne daju mi da stanem (a i plaćena startnina za Ironman).

Kiša na trčanju počinje da prija, dobro organizovane okrepe na trkačkoj ruti vraćaju mi donekle snagu. Trčim ka kraju moje prve poludistance i to Ironman 70.3 brenda.

Lepo je, uspela sam, čekaju me pivo i butkica…

PS …

Na kaju, treće mesto u AG na nacionalnom prvenstvu u dugoj distanci.

Hvala deci i mužu što me trpe.

Hvala Đorđu za plan treninga, savete i društvo na pedaliranju brdima i planinama.

Hvala klupskim drugarima i RCN triatloncima za zajedničke treninge.

0 comments
31 FacebookTwitterPinterestEmail
Triatlon

Triatlon je način života

by Miodrag Stojković
written by Miodrag Stojković

Ajde napiši nešto kratko oko Srebrnog jezera i olimpijske distance, reče Đole.

Lako je reći da to treba da bude nešto kratko. A kako da napišem kratko i preskočim 21 mesec bez trka?

Triatlonac sam postao kad sam uradio 70.3 distancu. I pored ozbiljne povrede koja me je na duži period odvojila od sporta koji toliko volim, nikada nisam prestao da budem triatlonac.

Ne želim da puno pričam o sportskoj povredi (to je sastavni deo sporta) i svemu što je usledilo tokom lečenja. Uglavnom, povreda Ahilove tetive zna da bude ozbiljna stvar za svakog ko se bavi sportom. Kada se na to sve doda i ozbiljna komplikacija zbog koje zamalo da ostanem bez noge (glave), mnogi bi rekli da postoji i drugi način osim triatlona da se provede vreme.

Valjda se mi triatlonci i razlikujemo od ostatka sveta po toj neverovatnoj upornosti, predanosti, pozitivnom ludilu, posvećenosti, istrajnost… nazovite to kako god hoćete. Ima tu i vere da ćemo se ponovo vratiti na stazu i završiti trku.

Za sve to vreme dok sam bio odsutan iz triatlona, podrška nije prestajala. Ta naša zajednica je mala, ali vrlo probrana. I zapravo vodimo računa jedni o drugima. Pozivi i poruke od ljudi širom Srbije nisu prestajali bukvalno sve vreme. Đole, moj dobri duh sa staze, doslovno mi nije dao da padnem. Moj Velja iz Beograda me je hranio pozitivom i samo njemu svojstvenim osmehom. Naravno da pomisliš milion puta kako ćeš, ako se nekad oporaviš, krenuti sa drugim sportom. Sreća je da kod nas predaja nikada nije bila opcija.

Prvog januara sam istrčao jedan kilometar u Čairu i zvanično počeo sa povratkom. To mi je verovatno i najdraži istrčani kilometar u životu. Đole me je odmah spremno dočekao sa pozivom na prvi januarski trk koji RCN organizuje. Kao Bambi po ledu krenuo sam da trčim. Samo sam bio svestan užitka koji ovaj predivni sport pruža i to je bilo dovoljno za sreću.

Usledila je zimska trka u Čairu. Ovaj put sam se dobacio do pet kilometara. Naravno, Đole, moj dobri duh sa staze, na uštrb svog vremena vukao me je 2,5 kilometara. Ostatak sam odradio više na srce i volju nego na snagu.

Sada već nije bilo nazad i nakon saveta sa mojim Veljom krenuli smo da pripremamo distancu od deset kilometara. Usledila je desetka u Kruševcu gde je RCN ekipa imala zapažen nastup. Mislim da i sada mogu da se setim svakog detalja sa trke. Biti ponovo deo ove ekipe je velika privilegija. Jagodinska desetka je bila veliki izazov jer ta atmosfera trke zna da ponese, a to svežem rekonvalescentu nije potrebno. Beogradska desetka mi je dala sigurnost da sada imam deset kilometara, a sam doživljaj na najvećoj trci u Srbiji je divan. Bilo je puno nasmejanog sveta kome ni visoka temperatura ne smeta.

I taman pomisliš kako sve ide u najboljem pravcu, dođe duatlon trka u Pančevu. To vam je trčanje, bajk, pa ponovo trčanje. Odradim sve lagano, nasmejano i opušteno. Čak sam se odvažio da se spustim ispod magične granice od 6 minuta za trčanje i uspem ja to. Ljudi moji, da ste videli kakvu sam grdnju dobio. Moj Velja je jedan od najboljih ljudi na svetu i ima najveći osmeh od svih koje poznajem. Opravdano se naljutio na mene, bio sam na ledu dobre tri nedelje i jedva povratio njegovo poverenje. Da se vadim na mladost i neznanje nije baš išlo, ali smo dali ruku da takve gluposti ne bi trebalo da mi padaju na pamet. Bog čuva golubove i pozitivne ludake, pa srećom nije došlo do povrede.

E, sada se već približila trka na Srebrnom jezeru. To je ono isto mesto gde sam bio na svojoj prvoj triatlon trci (uredno sam tada tri puta povratio na plivanju, ali sam završio trku i doneo medalju), kod nas važi za državno prvenstvo na olimpijskoj distanci.

Sveže odrađena RCN TRI odela su bila sjajna, a nas četvoro smo bili najlepši jedni drugima u tim odelima. Emilija i Strahinja su radili svoju prvu triatlon trku, na čemu im posebno čestitam. Njihova energija i želja da završe trku su mi dali dodatnu snagu. Nisam želeo da propustim ni jedan detalj trke pa smo Mika i ja ranije došli do Srebrnog jezera. Svima vama koji niste probali triatlon želim od sveg srca da osetite to uzbuđenje koje mi imamo dok su pripreme za trku u završnoj fazi. Taj osećaj sreće, pozitivne treme, razmišljanja o bezbroj sitnih detalja koji život znače i dečje zbunjenosti svojstveni su samo onima što su na startu trke. A do starta je bio jedan zaista divan dan gde se timski duh pokazao u punom sjaju. Branko nas je svojom prepoznatljivom opuštenošću uveo u pravo zen stanje. Samo smo se smejali i uživali u trenutku. Deca su bacala avione zajedno sa Brankom, dok smo mi sluđeni od starta (Đoletu smo bili smešni verovatno) gledali sa koliko strpljenja uživaju u igri. Komentar deteta posle trke: najlepše od svega mi je bilo kad smo zaglavili avion (imali smo dva aviona koja smo bacali) na drvetu i uspeli da ga skinemo nakon nekog vremena. Ništa trka, jezero, sva akcija koja je bila. Skidanje aviona je bilo glavno.

Precizno i vojnički smo od Đoleta dobili instrukcije kako treba da se ponašamo i šta da radimo to popodne. Satnica je bila ispoštovana sa svim detaljima. Oprema je po hiljaditi put proverena i sada je već vreme za spavanje. Naravno da san neće na oči i razne slike se vrte po glavi. Brankova energija i dečji osmeh su bili najbolji lek za to predveče.

A na startu smo u novim odelima bili lepi kao lutke. Vidim Đoletov pogled i kaže mi: samo polako biće sve u redu. Moj Velja mi javlja da imam trku. On se više brine za mene nego što ja to radim za sebe. Razumno kaže da smo vredno i planski radili i da nema razloga za nervozu, što je lakše reći nego uraditi.

Screenshot

Oprema je postavljena i proverena puno puta. Đole dolazi da čekira sve detalje jer sam ja sa takvim napadom energije i samo razmišljam kad će start. Emilija i Strahinja deluju spremno i koncentrisano. Oblačimo odela za plivanje, kreće himna i sada znam da smo uskoro u vodi i da sve kreće. Promiču mi razne slike kroz glavu jer je zaista svašta bilo prethodnih meseci. Sve to je sada nebitno jer Mikin pogled, koji me u stopu prati, ne smem da izneverim.

Start je i ja sam konačno u vodi. I sada jednostavno znam da će sve biti u redu. Jednostavno znam. Svakog detalja i svakog metra trke se sećam. Čujem mog Velju kako mi priča, imaš trku i znaš da smo dobro i predano radili. U vodi je bilo čisto uživanje i sa osmehom izlazim. Nisam ni znao da sam plivanje odradio na PB jer sam ipak imao iskustvo od tri godine triatlona iza sebe. Gledam gde su Ema, Đole i Strahinja i shvatam da smo svi izašli iz vode u isto vreme. Dobri smo. Iza nas je 1,5 kilometara plivanja. Idemo dalje.

Bajk ću očekivano lagano da izvozim, takav je osećaj. Ne deluje puno 40 kilometara. Na stazi sretnem svog najboljeg druga za tih 90 minuta. Gospodin Brane je iz Novog Sada, tu smo negde sa snagom i godinama. Trenutno se dogovaramo da vozimo u timu što je mnogo lakše. Brane je fin čovek što je i potvrdio podatkom (svašta pričate dok vozite bajk) da mu je mama iz Bele Palanke, što će reći da je naše gore list. Odmah se videlo da je fin čovek. Inače, i bajk je odvezen na PB.

Na trčanje opet izlazimo svi u isto vreme. E sada zapravo kreće glavni zaplet. Četiri kruga se trče (10 kilometara ukupno). Prvi krug istrčim prebrzo i shvatim šta sam uradio. E nećeš ovog dana rekoh sebi. Dao si reč da nema više divljanja, pružili smo ruku i dogovorili se. Sada ćemo da usporimo i prepustimo se uživanju na prijatnih 35 stepeni, što znači da je na stazi deset stepeni više. Đole je na stazi i po njegovom osmehu koji mi šalje vidim da zna u kom sam stanju. IronMan mi sa osmehom kaže, rekao sam ti da je zapravo sve do RCN dresa jer se u tom dresu sigurno završava trka. Branko i Ljilja, kojoj sam beskrajno zahvalan jer mi je donela preko potreban mir rečima da je tu za svu logistiku, daju nam podršku sve vreme i stvarno je mnogo vredelo što su bili sa nama. Užasno je toplo i nekako pomeram sve negativne misli od sebe. Još jedan krug i uspećeš.

Sada je već kraj trke. Bliži se plavi tepih. Tamo je Mika. Tamo je cilj. Tamo su moji drugari. Tamo je moja medalja.

Kreće let aviona po plavom tepihu. Let je simbol slobode, sreće i uspeha. Neko mi baca zastavu i sa suzama ulazim u cilj. IronMan, samo ti i ja znamo šta sam ti tada rekao. Po jačini zagrljaja znaš da sam to zaista i mislio.

Ovog dela posle trke se nejasno sećam. Mika je tu i shvatam da je sve u redu. Svi smo jednostavno srećni i to je jedino važno u ovom trenutku. Slike su mi nejasne, ali znam da smo svi završili i da smo svi dobro. Velja mi je rekao da prati preko linka da sam stigao i šaljem mu zahvalnost do neba što je istrpeo sva moja ludila.

Na prvom treningu, pre pet godina, Velja mi je rekao: triatlon je način života. Ako nisi spreman, bolje nemoj da ulaziš u ovo. Beskrajno sam Bogu zahvalan na šansi da budem deo priče koja se zove triatlon. Svima koji nisu probali preporučujem ovaj sport.

Priča se nastavlja i probaću da održim i pomalo pomerim svoje granice. Septembar se bliži.

Red je da se spomene i društvo iz Beograda koje je impresivno odradilo trku. Milena se vratila kući sa dve medalje i apsolutno zasluženim podijumom. Bravo devojko, na finu praksu si nas navikla ove godine. Naš šampion, Romi, i pored toga što je bio bolestan dve nedelje našao je način da završi trku. Čak je i rezultat bio više nego dobar. A naš najmlađi dečko, Miljan, zablistao je na pravi način. Imao je rezultat dostojan poštovanja. Meni je posebno drago što su se spojila dva društva, iz Niša i Beograda, na zajedničkom ručku posle trke.

#ZaMojuNajdražuPodršku: priča je za tebe.

0 comments
24 FacebookTwitterPinterestEmail
Triatlon

Sad sam triatlonka

by Emilija Slijepčević
written by Emilija Slijepčević

Na nekom od prvih treninga trčanja, još pre nego što sam postala član ovog veselog RCN društva, pitala sam Đorđa koje sve trke postoje u triatlonu i koje distance treba da se savladaju za svaku od njih.

Momentalno sam dobila sve detaljne uvodne informacije o ovom sportu. Pomenuo je olimpijsku distancu i ta dužina mi je izgledala kao nešto što ću moći da uradim.

,,Ako hoćeš da spremiš neku trku, nedeljno moraš da imas 9 treninga, oprema je skupa, kotizacije za trku su velike“ (uf, to se ne uklapa trenutno u moje planove i obaveze). Počela sam samo da trčim redovno i prijavila sam prvi polumaraton, ali ostala je želja za triatlonom.

Volim vodu i mislim da znam da plivam, naučila sam na Vlasinskom jezeru još kao mala devojčica: trava, hladna voda, mulj i blato nisu prepreka, dužina jeste – odjednom bez stajanja ne mogu da isplivam tu dužinu.

Druga disciplina – bicikla. Dobro, to znam, većina ožiljaka na rukama je od dečjeg trkanja bmx biciklama. Drumska bicikla, drugačiji položaj pri vožnji, može da bude problem.

Početno ulaganje za opremu… e, to je već veliki problem.

Nastavila sam da samo trčim i polako sakupljam potrebnu opremu. Za 39. rođendan od Branka, mog supruga, kao poklon dobila sam drumsku biciklu (nije Canyon, al dobro – poklonu se u zube ne gleda). Ubrzo smo kupili i trenažer.

Posle Nove godine prijavila sam trku i dobila plan treninga.

Krenula sam na bazen i redovna sam bila na klupskim noćnim treninzima (kad vec ne izlazim zbog tolikih treninga – izlazak i druženje na klupskom noćnom plivanju ponedeljkom, sredom i petkom i nije tako loše).

Odmah su mi tamo objasnili da moje plivanje i nije baš vrhunsko kako sam ja mislila (i u šta sam se posle prvog snimka i sama uverila), pa sam počela da radim na uvežbavanju tehnike plivanja.

Biciklu sam uglavnom vozila na trenažeru, ali sam i sa klubom vozila 2-3 zajednička treninga.

U međuvremenu sam učestvovala na polumaratonima u Nišu, Temišvaru i Berlinu.

Olimpijska distanca 11 tri organizovana je na Srebrnom jezeru 2. juna. Zajedno sa Đorđem, Strahinjom i Mišom krenuli smo tog jutra da pokupimo startni paket i pripremimo stvari za trku – po vojničkom planu. Tada sam shvatila da je dobra organizacija potrebnih stvari veoma bitna u ovom sportu.

Sama trka je krenula prozivkom muških učesnika, a potom i ženskih i ekipnih trialonaca. Plivali smo u neoprenskim odelima u toploj vodi po sunčanom vremenu. Od starta sam krenula u laganom ritmu, zaveslaj po zaveslaj, znajući da me ceka jos 40 km pedaliranja, a onda i 10 km trčanja po jakom suncu.

Ukupno je učestvovalo tridesetak žena, tako da nije bilo gužve na plivačkoj stazi. Plivalo se do bove 750 m, a onda do obale još toliko.

Izlazak iz vode i prva tranzicija – pa i nije toliko strašno, sem brda na koje treba da se popnem u mokrom odelu.

Na biciklističkom segmentu nisam uspevala da vozim u grupi, ali sama staza kojom se vozi vijuga pored Dunava i poseban je vizuelni ugođaj. Bodrenje timskih kolega u toku vožnje davalo mi je snagu da nastavim.

Druga tranzicija je bila lakša od prve – nema skidanja mokrog neoprena, ali sam start trčanja je nezgodan jer noge, umorne od bicikle, sad moraju i da trče. Uz podršku i osmehe dragih lica moje dece i supruga skupila sam snagu potrebnu za jos 10 km trčanja.

Trčala su se četiri kruga sa okrepama na svakom okretu po sunčanom i toplom vremenu, polivanje na svakoj okrepnoj stanici je pomagalo. Uz podršku klupskih kolega u mimohodu, uspela sam da stignem do dugo iščekivanog ulaska u 50-ak metara ciljne ravnine.

Sa klupskom zastavom u ruci, završnim skokom olakšanja i zadovoljnim osmehom na licu prešla sam ciljnu liniju i postala triatlonka :).

0 comments
22 FacebookTwitterPinterestEmail
IronmanTriatlon

Nikola, you are IRONMAN

by Nikola Klipa
written by Nikola Klipa

Prošlo je skoro 12 i po sati od kada sam krenuo, ulazim u ograđeni deo staze, više ne trčim ulicom, sada trčim po crvenom tepihu. Poslednje skretanje, već vidim cilj, do kraja je ostalo jako malo. Oko mene je masa ljudi svi prisutni me bodre dok se približavam ciljnoj liniji. Presrećan i preplavljen emocijama prolazim kroz cilj dok sa razglaza čujem kako oficijalni spiker izgovara čuvenu rečenicu: “Nikola, you are…”.

Polako, ovo je poslenji trenutak jedne duge i uzbudljive priče, koju ću pamtiti do kraja života. Nisam se ni pretstavio, nisam rekao kako sam uopšte došao do ovde, krenimo od početka.  

Ja sam Nikola Klipa, ceo život sam igrao vaterpolo, pa je logično postaviti pitanje odakle ti na triatlonu? Da bi vam odgovorio na to pitanje moram da se vratim nekoliko godina unazad tačnije u 2018. godinu.  

Te sada već davne 2018. godine, zbog niza nemilih događaja i razočaranja na koje neću trošiti ni reči ni vreme, rešio sam da prekinem svoju vaterpolo karijeru i da se posvetim drugim stvarima u životu, prvenstveno fakultetu i poslovnoj karijeri. Naravno to nije bilo nimalo lako, navikao sam da treniram svakog dana, ne može se takav stil života promeniti preko noći. Nastavio sam da se bavim sportom, ali isključivo rekrativno, najčešće je to bio fudbal/basket sa društvom, ili odlazak u teretanu. Malo sam i trčao, čak sam uspeo i da istrčim ceo maraton na jednom od treninga.  

Igrom slučaja moji drugovi sa vaterpola Filip, Dušan i Mladen su odlučili da se prijave za olimpijski triatlon koji se održavao na Vlasinskom jezeru. Tako sam i saznao za ovaj sport. Olimpijski triatlon se sastoji od 1500m plivanja, 40km vožnje bicikle i 10km trčanja. Pošto sam već istrčao maraton, zašto ne bi pokušao i ovo? ‘Idem i ja na Vlasinu’ rekao sam sebi. Mogao bi da napišem još ceo jedan članak i prepričam kako je sve prošlo, ali ostavićemo to za neku narednu priliku. Svi moji drugari i ja smo uspešno završili trku što nam je i bio cilj. Meni se sam događaj svideo i znao sam da ću u budućnosti učestvovati ponovo.  

Nakon trke, razgovarajući sa drugim takmičarima, saznajem da olimpijski triatlon nije jedina disciplina, da postoje i kraće i duže discipline, kao i da je najprestižnija od svih njih poznatija pod imenom IRONMAN. IRONMAN lepo zvuči, ali kada nakon toga čujete da se ova trka sastoji od 3800m plivanja, 180.2km vožnje bicikle i 42.2km trčanja više ne zvuči tako lepo već zastrašujuće. Svakako u meni se tog dana rodila misao da bih jednog dana možda mogao da uradim čak i to. 

2019. godina 

Imam 23 godine, uskoro punim 24, treba polako razmišljati o poslovnoj karijeri. Pronalazim prvi posao i počinjem da radim u IT sektoru, tačnije grana u koju sam zašao se zove Mašinsko učenje. Istovremeno sam na master studijama, nema se baš puno vremena za druge stvari, moram da se probijam i dokazujem u poslu.  

2020. i 2021. godina 

Godine korone, ceo svet je stao pa samim tim i sport. Slabo treniram, fokusiran sam na svoj posao. Korona je dobar izgovor zašto ne treniram. Na triatlon sam i zaboravio. 

2022.  godina 

Korona, policijski čas, zatvaranja kao i moja fizička (ne)aktivnost i loša ishrana su uzeli danak. Nikada lošije nisam izgledao, nikada nisam bio u ovako lošoj formi, vreme je da se malo trgnem, vreme je da malo smršam. Prethodne 2 godine su bile užasne. 

Počinjem malo da trčim, ali zbog prekomerne težine i loše forme moja kolena i zglobovi to veoma teško podnose. Nisam u stanju da trčim dva dana u nizu, nakon svakog treninga mi je potrebna pauza. Kako ne bi trenirao u prazno zadajem sebi cilj da istrčim Beogradski maraton. Uz nekoliko meseci priprema uspevam da smršam 10-ak kila i ostvarim ovaj cilj. Tada se u meni budi sada već davno zaboravljena misao o IRONMAN-u. Na žalost imam previše poslovnih obaveza, a moram da završim i fakultet koji sam malo zapostavio, ipak je to bitnija stvar. Ovo je bio samo još jedan vrlo lep izgovor da ne treniram, dobro ovog puta sam makar završio master studije i postao master matematičar, nije ni to loše zar ne? 

Na sreću uradio sam barem jednu dobru stvar u ovom periodu, kupio sam svoju prvu trkačku biciklu. Crna “Nishiki” drumašica, napravljena od karbona, teška svega 7.5kg, najbolja bicikla koju sam ikada vozio. Na žalost nakon završetka studija ponovo sam se ulenjio i ugojio, ali sam na kraju godine odlučio da ću sledeće godine to sve ispraviti, da ću konačno realizovati ono što sam nekada davno sebi obećao. Znam, zvuči kao jedno od onih praznih novogodišnjih obećanja koje niko nikada ne ispuni. 

2023. godina – Alea iacta est!  

Januar 

Vreme je da krenemo u akciju, prvo da odlučim gde ću se takmičiti. Naravno gledam da uštedim, svestan sam da će sve ovo puno koštati. Italija nije tako daleko, nije preskupa zemlja, pliva se u moru, biciklistička i maratonska trasa su relativno ravne, a samo takmičenje se održava sredinom Septembra, tako da ću imati nešto malo više od 8 meseci da se pripremim. To je to, odlučeno takmičiću se u Italiji, tačnije u malom gradu po imenu Ćervia.  

Sada je vreme da se napravi neki trening plan. Počinjem da čitam savete i prikupljam informacije na interentu. Gotovo svi treneri, novajlijama preopručuju najmanje godinu dana priprema, a neki malo stroži treneri idu i do te mere da predlažu čak i 3 godine treninga. Naravno ovo je sve individualno i zavisi od trenutne fizičke spreme i fizičkih mogućnosti pojedinaca. Pored toga preporučuje se i učešće na polu distanci pre nego što se pokuša sa punom distancom. 

Internet nije bio od velike pomoći, s obzirom na to da ja imam samo 8 meseci da se spremim, što je manje od minimuma koji treneri preoručuju, i u skladu sa tim dizajniraju trening programe. Neću moći da koristim gotove trening programe, moraću sam nešto da smislim. Počinjem sa laganim treninzima, plan je da slušam svoje telo i postepeno podižem intenzitet, a ostale stvari i probleme ću rešavati u hodu.  

Ups! Zaboravio sam da napomenem – u trenutku početka priprema imam 106kg, trčanje ne ide kako treba, imam jake bolove u kolenima i zglobovima. Kraj je januara, a ja praktično nisam napravio nikakav napredak, moj trenutni maksimum je oko 10km. 

Februar 

Shvatio sam da se ishrana mora korigovati, jer ako ne smršam ovo neće ići. Pregledao sam milion različitih dijeta, ali sve su bile previše naporne. U toliko i toliko sati pojesti toliko i toliko toga i toga… Neodrživo na duže staze. 

Igrom slučaja nailazim na autofagiju, dijeta koja mi dozvoljava da jedem šta god želim i koliko god želim. Imam 8 sati u toku dana kada smem da jedem i nakon toga 16 sati posta. Ovo nije tako strašno, postoji samo jedno pravilo koje se mora poštovati, a to je da se ne sme jesti posle 17h, zvuči izvodljivo. Prvih 10-ak dana je bilo problema i borbe sa samim sobom, ali izdžao sam. Nakon toga ova dijeta mi nije pretstavljala nikakv problem i u neku ruku postala potpuno normalan deo mog života. 

U toku Februara sam izgubio oko 5kg i uspeo da povećam intenzitet trčanja. Bolovi u kolenima i tetivama su i dalje prisutni i intenzivni, ali sve to lakše podnosim, prvi rezultati su tu, napravljen je mali pomak.  

Mart 

Došlo je vreme za prve testove fizičke spreme. Prijavio sam se za polumaratone u Nišu i Kruševcu. Uspeo sam da istrčim oba, ali moram da priznam da nije bilo lako, dosta sam se mučio. Vremena naravno nisu impresivna (oko 2h), ali ovo je znak da sam na pravom putu, autofagija i treninzi imaju efekta i daju rezultate.  

April 

Beogradski maraton je i ove godine bio u Aprilu. Moje drugo učešće i jedan od glavnih testova moje fizičke spreme. Imam oko 96kg još uvek sam predebeo za maratonca, ali sam napravio ozbiljan napredak u prethodna dva meseca. Bilo je veoma teško, boleo me je svaki mišić, svaki zglob i svaka tetiva, ali sam nekako stigao do cilja. Ako se uzme u obzir da samo 3 meseca ranije nisam mogao da istrčim ni 10km u kontinuitetu, ovo je sjajan rezultat.  

Maj-Jun 

Ne takmičim se više nigde, treniram redovno. Vreme se takođe popravilo, pa sada vozim i bajs (za trenažere nisam ni čuo, vožnje bicikle do sada nije ni bilo), uglavnom kraće relacije od 30-40km, 2-3 puta nedeljno. Sredinom juna konačno padam ispod 90kg. Od gotovo svih prijatelja i poznanika dobijam komentare kako sam se prepolovio, kako sam se potpuno promenio. Iako mi je bilo drago zbog toga, nisam dozvolio da me ovo poremeti. Potpuno sam svestan da će IRONMAN biti nešto sasvim drugačije i mnogo teže od bilo kog treninga, ili bilo koje trke koju sam ikada radio. Svaki kilogram viška može biti poguban za moja kolena. Dobra stvar je što konačno osećam olakšanje, bolova u kolenima i tetivama više nema, ili su minimalni i potpuno podnošljivi. I dalje se striktno držim autofagije i treniram sada već svakodnevno.  

Jul-Avgust 

Saznajem da je za učešće na IRONMAN-u potrebna licena triatlonskog saveza, koju ja, naravno, nemam. Stupam u kontakt sa ljudima iz saveza kako bi je dobio, a preko njih saznajem da u mom Nišu zapravo postoji triatlonski klub, samo se iz naziva kluba to ne može direktno zaključiti 😊 Tu upoznajem Djordja Andjelkovića, predsednika kluba RCN iz Niša, koji je već učestvovao i uspešno završio IRONMAN trku u Klagenfurtu. U razgovoru sa njim shvatam koliko stvari ne znam o ovom sportu.  

Ljudima koji su u triatlonu ove stvari su potpuno bazične, ali ja čak nisam ni koristio sprineterice na bicikli, trenirao sam u običnim patikama, istim onim u kojima i trčim. Naravno, planirao sam tako i da se takmičim. Plivačko i triatlonsko odelo takođe nisam imao, niti sam planirao da ih  kupim. Na plivačko odelo sam celog života gledao (i dalje gledam) kao na prevaru i nepotrebno bacanje para, na kraju krajeva u plivanju je zabranjeno sa razlogom. Ovo je jedan od retkih saveta koje sam dobio od Djoleta i koji nisam poslušao, već tvrdoglavo ostao pri svom stavu. Na kraju sam se ipak odlučio da kupim triatlonsko odelo, a bez plivačkog odela ću pregurati 3800m, ipak sam ja vaterpolista, prošao sam kroz mnogo gore plivačke treninge od ovog, uključujući i one gde se plivalo i po 10km 😊 Pored osnovnih saveta u vezi sa opremom i pripremama za trku od Djoleta sam dobio i savete u vezi nutricije na samoj trci. 

Treba napomenuti da sam u ovom periodu imao oko 85-86kg, konačno sam mogao da treniram punim intenzitetom i bez bolova u kolenima. Tokom jula i avgusta trčao sam na nedeljnom nivou 40-50km i vozio biciklu izmedju 200-220km. Krajem avgusta sam dodatno pojačao treninge tako što sam konačno počeo i da plivam. Dakle u poslenjih nekoliko nedelja sam trčao 40-50km, vozio biciklu 200-220km i plivao 5-7km na nedeljnom nivou.  

Da, za plivački deo sam se pripremao samo 3 nedelje. Što bi na televiziji rekli, ne pokušavajte ovo ni kod kuće, ni u školi 🙂 Šalu na stranu ako planirate da se takmičite, moj savet vam je da mnogo ozbiljnije pristupite plivačkim treninzima, po mogućnosti angažujete trenera ili ako za to postoje mogućnosti priključite se lokalnom plivačkom klubu.  

Nedelja trke 

Trka je planirana za subotu 16.9.2023. Dolazim u Ćerviu 3 dana ranije. Ćervia je malo i prelepo mesto na Jadranskoj obali Italije nedaleko od Riminija i San Marina. Nažalost, neću imati previše vremena za razelgedanje i uživanje, imam dosta obaveza oko samog takmičenja. Prvo registracija, onda preuzimanje startnih paketa, obavezan briefing i na kraju check-in koji se mora odraditi dan ranije. 

Naravno sa monom je krenula i moja sestra Anja, koja mi je bila glavna podrška u ovoj ekspediciji, takozvani IRONMATE. Bila je prisutna i ekipa iz Srbije, koja uključuje Nenada iz Novog Sada. Iskoristio bih ovu priliku da mu se još jednom posebno zahvalim jer mi je mnogo pomogao i pristao da preveze moj bajs, da nije bilo njega ne znam ni da li bi se takmičio. Tu su bili i Srdjan i Jelena iz BRC-a, kao i Djordje koga smo upoznali prilikom registracije. Bilo je naravno još naših takmičara, ali nisam imao prilike da sve upoznam.  

Nenadu, Djordju i meni je ovo bila prva IRONMAN trka, a Srdjan je već odradio jednu u Barseloni prethodne godine i važio je za najozbiljnijeg takmičara iz Srbije, što je na samoj trci u potpunosti opravdao. U svakom slučaju sjajna ekipa, sa kojom sam provodio slobodno vreme i koja mi je mnogo značila. 

U toku ove nedelje je intenzitet treninga bio slab, štedela se energija za trku. Odradio sam 2 kratka plivačka treninga u moru jer je prošlo nekoliko godina od kada sam poslednji put plivao bilo gde van bazena. Treba malo obratiti pažnju i na taj detalj i pripremiti se za talase, slanu vodu i druge izazove koje sa sobom nosi takozvani “open water swimming”. 

Što se kilaže tiče iako ona više nije problematična, ipak nisam uspeo da dođem do željene brojke. Cilj mi je bio da imam 80kg na trci, ali sam se zaustavio na 83kg i sa tom težinom ću trčati u subotu. Nije strašno, živeću sa tim, valjda mi se neće obiti o glavu. Ako se uporedi sa 106kg sa početka godine ovo je nezamisliv napredak 😊 

Subota 16.9.2023. 

Došao je i taj dan, vreme je da pokažem da sav trud uložen u prethodnih 8 meseci nije bio uzaludan. Dobro sam se naspavao i došao svež, pripremljen i maksimalno motivisan. Trka se odvija po modelu “rolling start” što znači da će na svakih 10 sekundi startovati po 6 takmičara.  

Prva disciplina – Plivanje  

Takmičari se sami raspoređuju u startne grupe u zavisnosti od plivačkih mogućnosti. Ja sam na treninzima u proseku plivao oko 1h i 5min, ali nisam radio treninge van bazena niti sam bio prinudjen da se guram sa drugima. Zbog ovih otežavajućih faktora odlučio sam da stanem u treću grupu, tačnije grupu gde je očekivano vreme izmedju 1h10min i 1h20min, to sigurno mogu. Ispred mene je više od 1000 takmičara, čekao sam preko sat vremena samo da bi startovao, a kada sam startovao shvatio sam kakvu sam grešku napravio. Ovde ću izneti prvu i jedinu negativnu stvar o takmičenju.  

Mogu reći da je više od 50% triatlonaca apsolutno nerealno i nepošteno pri odabiru startne grupe, oni to ne rade u skladu sa svojim plivačkim kvalitetima, već samo žele da se gurnu što više napred, iako to nema nikakve logike, jer se vreme meri za svakog takmičara posebno u zavisnosti od toga kada je prošao kroz startnu liniju. Posledica toga je naravno velika gužva, zbog koje sam morao stalno da zastajem dižem glavu i tražim slobodan prostor, koji bi koristito za preticanje. 

Preticao sam ljude redom, non-stop, tokom svih 3800m, ispred mene su bili ljudi sa očajnom plivačkom tehnikom, kojima je mesto u poslednjoj grupi i koji su precenili svoje plivačke sposobnosti za više od pola sata. Ni sam ne znam koliko sam takmičara pretekao 300, 400, 500 možda i više ko zna.  

Iako sam bio zadovoljan tempom kojim plivam, bio sam poprilično iznerviran zbog već opisanog problema, kao i činjenice da organizatori nemaju ni jedno pravilo koje bi to sprečilo, smanjilo gužvu i sankcionisalo ovakav vid po meni nesportskog ponašanja (kazneni minuti za veliko prekoračenje očekivanog vremena ili tako nešto). Na sreću, uspeo sam da kanališem svu negativnu energiju i usmerim je kako treba. I pored svega uspevam da završavam za 1h i 6min, a zbog već pomenutog besa i nervoze umor ne osećam ni najmanje. 

Prva tranzicija 

Prilikom ulaska u tranzicionu zonu razmišljam možda i nije tako loše što su me iznervirali, dosta sam svežiji nego što bi bio u normalnim uslovima, hvala im 😊 Taktika je bila, da kroz tranziciju ne žurim. Laganim tempom sam došao do svojih stvari, obuo sprinterice, zakačio startni broj oko struka, stavio kacigu na glavu i krenuo ka svojoj bicikli. Usput sam uzeo jedan gel i popio malo vode kako bi se osvežio i što svežiji ušao u sledeću disciplinu. 

Druga disciplina – Biciklizam 

Nakon prolaska kroz prvu tranziciju krećem u 180km dugu vožnju. Prvih nekoliko kilometara se vozi kroz Ćerviu, nakon toga se izlazi na magistralni put, gde se voze 2 kruga i gde se odvija najveći deo trke. Put je dobar, ima nekih rupa koje treba zaobići, ali ništa što već nisam video. Ima ukupno 6 okrepnih stanica, okvirno na svakih 30km po jedna, ili u mom slučaju na svakih sat vremena po jedna, što je odlično. 

Sve se odvija po planu, vozim svojim tempom, nije dozvoljen drafting, pokušavam da držim odstojanje kako ne bi dobio kaznu. Staza je većim delom ravna, ne previše zahtevna ali generalno monotona i dosadna, bez nekih lepih prizora koji bi mi ostali u sećanju. Na 60km, a kasnije i na 130km se nalazi najstrmiji deo staze, uspon dug oko 4km, praćen jednako dugom i jednako strmom nizbrdicom. Jedini deo staze gde se ritam zapravo menja, deo koji vas malo probudi, razmrda i razbije monotonu vožnju po ravnoj stazi. Iako ovaj deo važi za najteži deo staze i ogroman broj ljudi ovde gura biciklu, meni se ovaj deo svideo i prošao sam ga vrlo lagano. Ipak mi u Nišu imamo mnogo ozbiljnije uzbrdice od ove 😊 Na samom vrhu ovog uspona ulazite u mesto koje se zove Bertinoro koje je najlepši i najinteresantniji deo na celoj biciklističkoj trasi. Pored fokusa na vožnju, vodim računa i o pravilnom unosu gelova i vode. Generalno prvih 160km je prošlo savršeno, po planu i bez problema.  

Dolazim do isključenja sa magistralnog puta i krećem nazad ka Ćerviji. Plan je da u poslednjih 20km malo usporim i sačuvam noge za maraton koji sledi. Ovde prvi put dolazi do problema, a za to se postarao izuzetno jak vetar koji je duvao pravo u grudi. Moj plan o štednji energije i mišića u poslednjih 20km je potpuno propao i morao sam da motam izuzetno jako i pravo kroz vetar. Poslednjih 20km su mi pali teže nego prethodnih 50km i to bez imalo preterivanja. Ipak nekako sam prešao ovu deonicu i nakon 6h 30min vožnje stigao do tranzicione zone, gde me je sačekala sestra kao i ostatak ekipe iz Srbije kako bi mi pružili podršku. 

Druga tranzicija 

Osim vetra do sada nije bilo većih problema, ali sada počinjem da plaćam danak zbog grešaka koje sam pravio u toku pripremnog perioda. Moja stopala su navikla na meke UnderArmour patike u kojima sam i trčao i vozio bajs u toku 95% priprema. Sprinterice koje sam kupio su tvrde, a koristio sam ih samo u poslednje 2-3 nedelje. Stopala se za ovaj kratak vremenski period nisu dovoljno privikla na sprinterice, zbog čega osećam ogromne bolove. Umor je takođe prisutan, ali ne pretstavlja glavni problem. Zbog bolova u stopalima jedva hodam, razmišljam čak i da odustanem. Odlučujem da u tranzicionoj zoni napravim kraću pauzu od 5-6 minuta, koja mi je dosta prijala i omogućila da ipak nastavim trku.  

Takođe prisutan je još jedan problem i to sa stomakom. U toku treninga nisam koristio gelove niti bilo koju drugu suplementaciju, unosio sam samo vodu. Prvi put sam ih probao na trci što je ogromna i nimalo naivna greška. Iako su mi dosta značili na bicikli sada mi se sve smućkalo u stomaku i pretstavlja problem, čak izaziva i mučnine. Kako bi nastavio trku ovde donosim drakonsku odluku, a to je da nema više nikakvih gelova do kraja trke. Ljudi koji su trčali maratone ili bilo koju drugu dugačku trku razumeju da je ovaj potez ravan samoubistvu, ali to je bio jedini način da nastavim dalje. Nakon 3800m plivanja i 180km vožnje bicikle, trčaću maraton “na suvo”, bez gelova, unosiću samo vodu.  

Treća disciplina – Trčanje  

Izlazim iz tranzicione zone, stopala me bole, u stomaku mi se sve mućka, idem sporo, ali sam sebi zadao cilj da istrčim barem prvih 10km, pa ako treba nakon toga ću prehodati naredna 32km, ima dovoljno vremena čak i za ovakvu taktiku. Vremenski limit je 16h a meni je za plivanje, vožnju bicikle i obe tranzicije bilo potrebno nešto manje od 8h, dakle vreme nije problem imam još 8h da završim maraton. Naravno plan je da trčim što više mogu, ali sam srećan zbog činjenice da postoji rezervni plan koji ću primeniti samo u slučaju kranje nužde. 

Nekim čudom bol u stopalima se smanjuje iz minuta i minut i već nakon 10-ak minuta moja stopala su u odličnom stanju, nema više problema mogu da trčim normalno, mekane patike su učinile svoje. Staza kojom trčim je kružna, sastoji se od 4 kruga od po 10.5km i u svakom od krugova imamo na raspolaganju 4 okrepne stanice. Moja taktika je sada vrlo jasna, trčim bez pauza izmedju okrepnih stanica, na okrepnoj stanici uzimam 2 čaše vode i hodam narednih 100-150m kako bi mogao lepo da popijem vodu, bez da mi se još više mućka po stomaku. Ova taktika radi fenomenalno, završavam prvi krug za oko sat vremena i idem dalje. Na plivanju i na bicikli smo bili prepušteni sami sebi, međutim ovde je drugačije. Na kraju svakog kruga me čeka sestra, čija mi podrška mnogo znači. Treba pohvaliti i Italijane, lokalce koji su nas bodrili tokom cele trke, uvek ste mogli da čujete “Ajde”, “Come on”, “Andiamo”, “Bravo”… Nije bilo mirnih i tihih delova, imali smo podršku svuda. 

Snaga je tu, noge su dobro, nema grčeva, stopala me više ne bole, jedini problem koji i dalje imam je sa stomakom. Nastavljam istim tempom i primenjujem istu taktiku sa laganim hodom kod okrepnih stanica. Na sredini drugog kruga sam ipak bio primoran da odem do toaleta. Nakon ove pauze nastavljam dalje, moj problem sa stomakom je i dalje prisutan, ali je dosta bolje. Završavam i drugi krug, polumaraton je gotov, ostaje još “samo” druga polovina. Kada pričam o težini polumaratona i maratona često volim da kažem kako polumaraton nije polovina maratona. Ovo zvuči kontradiktorno, ali svi koji su se oprobali u maratonu osetili su na svojoj koži pakao koji donosi druga polovina. Krize, grčevi, umor, mentalna borba i misli o odustajanju, sve je to bilo prisutno na Beogradskom maratonu samo par meseci ranije, a ovaj put ulazim u drugu polovinu mnogo umorniji i istrošeniji. 

Šta je tu je, kako je meni tako je i ostalima, moram dalje, trudim se da ne razmišljam o umoru i o problemima kroz koje sam prošao na prethodnom maratonu. Fokusiram se na trku i pokušavam da održim stabilan ritam. Uspevam u tome, istim pristupom završavam i treći krug, ostalo je nešto više od 10km do cilja. Umoran sam, ali znam da će za oko sat vremena sve biti gotovo, iako posao nije završen, u mojoj glavi se konačno javlja optimistična misao “To je to uspeo si, pobedio si!!!” 

Dva puta sam trčao Beogradski maraton i oba puta sam se u poslednjih 10km borio za život. Nekim čudom ovog puta krize nije bilo. Deluje dosadno kada samo to kažem, ali četvri krug prolazi isto kao i treći, možda za nijansu sporije, ali to svakako nije ni bitno. Dolazim do kružnog toka gde takmičari koji završavaju trku idu pravo, a oni koji ulaze u sledeći krug skreću desno. Ja ovog puta idem pravo, ostalo je manje od 500m. Nakon 300m skrećem levo ka završnom delu staze. 

Prošlo je skoro 12 i po sati od kada sam krenuo, ulzim u ograđeni deo staze, više ne trčim ulicom, sada trčim po crvenom tepihu. Poslednje skretanje, već vidim cilj, do kraja je ostalo jako malo. Oko mene je masa ljudi svi prisutni me bodre dok se približavam ciljnoj liniji. Presrećan i preplavljen emocijama prolazim kroz cilj dok sa razglaza čujem kako oficijalni spiker izgovara čuvenu rečenicu: 

“Nikola, you’re an IRONMAN” 

Nakon trke 

Nakon prolaska kroz cilj dobijam medalju i ulazim u ogroman šator koji je namenjen takmičarima. Srećem Nenada koji je završio trku nekoliko minuta pre mene. Italijani su se pobrinuli da spreme sve najbolje što italijanska kuhinja ima da ponudi. Bilo je svega, pica, palačinki, pasti, lazanja, riba, hobotnica, salata, čorbi, drugih jela… Međutim zbog premora nisam mogao da jedem, ovo je možda i prvi put u životu da mi se to desilo, sećate se valjda da sam do skoro imao preko 100kg 😊 

Na izlazu iz šatora su nas čekali Srdjan, Jelena i naravno moj IRONMATE, moja sestra Anja. Nakon uzajamnih čestitki, slikanja i kratke proslave, pokupili smo svoje stvari, odradili check-out i uputili se ka apartmanu na i više nego zaslužen odmor. 

Oporavak 

Izgleda da sam odradio toliko dobar posao u toku priprema, da potrebe za oporavkom nije ni bilo. Očekivao sam probleme, posebno dan nakon trke, ali nije ih bilo. Imao sam samo blage upale, koje mi nisu pretstavljale nikakv problem. Dva dana nakon trke sam bio kao nov, ali sam ipak odlučio da napravim pauzu od nedelju dana za svaki slučaj. 

2024. i planovi za budućnost 

Svoj prvi IRONMAN ću pamtiti zauvek, ali moja IRONMAN priča nije gotova. Mnogo stranica tek treba napisati. Ovaj put telo je u odličnom stanju, prekomerna težina i bolovi u kolenima su sada daleka prošlost. Od prvog januara treniram ozbiljno i pripremam se za ono što me očekuje. Plan je da u 2024 godini nastupim na dve IRONMAN trke. Oradeu sam već prijavio, a odluku između Barselone i Cascaisa još uvek nisam doneo. Naravno u sklopu priprema odradiću još mnogo polumaratona, maratona i olimpijskih triatlona.  

Što se planova za dalju bućnost tiče. Havaji su “Sveta Zemlja” u ovom sportu, plan je da jedne godine letujem u Koni 😊 

0 comments
16 FacebookTwitterPinterestEmail
RunningTrailTriatlon

8. mart i 4. RCN Winter challenge

by Miloš Đorić
written by Miloš Đorić

Osmi mart, dan posvećen ženama širom sveta, obeležili smo kao i svih prethodnih godina na prigodan nači. Prvo na stazi, a potom i na ženskoj sedeljki.

Nedelja, 10. mart, bio je dan kada je u spomen-parku Bubanj preko dvadeset ženskih članica, ali i prijateljica kluba izašlo na stazu kako bi proslavile svoju ljubav prema trčanju i pokazale snagu i odlučnost koje ih karakterišu. Ovaj dan ne bi bio potpun da se i muški deo nije uključio u podršku na stazi, ali najlepši učesnici ovog druženja bili su najmlađi članovi RCN porodice, naš trkački podmladak.

Atmosfera je bila neprocenjiva – energija puna entuzijazma, osmesi koji su osvajali srca i jedinstvo koje je bilo očigledno na svakom koraku. Trkačice su se okupile spremne da pređu do 5 kilometara, ali za mnoge od njih cilj nije bio u brzini ili rezultatu već u radosti trčanja, zadovoljstvu i zajedništvu koje dele.

Staza je bila ispunjena životom, sa trkačima svih uzrasta i nivoa kondicije. Neki su trčali brzo, neki su preferirali sporiji tempo, bilo je i učesnika iz Niške trail lige, ali svi su imali isti cilj – uživati u trčanju i pružiti međusobnu podršku. Bilo je divno videti kako su se iskusnije članice kluba trudile da podstaknu i motivišu one koji su možda tek počele da se bave trčanjem.

Ovo okupljanje članova Running Club Niš bilo je prilika da se podvuče crta 4. RCN zimskog izazova i podele nagrade. U izazovu je sportski rezultat manje bitan od duha zajedništva i podrške koji čine srž ovog kluba.

Osmomartovski trk bio više od obične sportske manifestacije. Bio je to događaj koji je slavio žensku snagu, volju i zajedništvo, podsetivši nas koliko je važno podržavati i ohrabrivati jedna drugu u svim životnim poduhvatima. Proslava se nastavila sutradan uveče u kafeu Amici, a Running Club Niš je još jednom dokazao da je više od sportskog kluba – to je zajednica koja neguje prijateljstvo, podršku i inspiraciju za sve one koje spaja ljubav prema trčanju.

0 comments
12 FacebookTwitterPinterestEmail
IronmanTriatlon

RCN intervju: Miloš Dejanović, učesnik Ironman trke

by Miloš Đorić
written by Miloš Đorić

Sport za tebe predstavlja?

Za mene lično sport predstavlja borbu sa samim sobom, sa načinom života kakav živimo
danas, i prkos godinama koje se polako gomilaju. Generalno sportisti su za mene moderni
gladijatori, posvećeni svojim ciljevima, procesima i pomeranju granica mogućeg.

Omiljena disciplina ti je?

Plivanje. Disciplina u kojoj mogu biti opušten sam sa svojim mislima a u isto vreme
maksimalno fokusiran i skoncentrisan jer i najmanja greska u planiranju tempa i energije, ili
u tehnici koja se gubi sa umorom, može iscrpeti svu energiju u minuti. Na svom prvom
triatlonu sam odlučio da ću pratiti jednog mlađeg dečka, koji je delovao kao početnik, kako
bi držao tempo i pravac (što nije ni malo lako na otvorenim vodama). Nakon 10 minuta sam
izgubio svu snagu, nisam mogao lepo da dišem i jedva sam završio trku. Trik je u tome što
tada nisam znao da je dečko kog sam pratio profesionalni plivač koji je bio u početničkoj
grupi jer se nije bavio do sada biciklizmom i trčanjem.

Najzahtevija disciplina ti je?

Definitivno trčanje. Trčanje je za mene uvek bila aktivnost koju sam gledao da izbegnem
kojim god sportom da sam se bavio. Čak i ranije, dok sam se aktivno bavio borilačkim
veštinama redovno sam izbegavao trčanje na zagrevanju ili kondicionim vežbama. Trčanje je
meni bilo naporno i neprivlačno, u nekom trenutku sam lakše mogao da preplivam
određene distance nego da ih pretrcim.

Ono što je prelomilo u meni da krenem i sa ovom disciplinom je taj inat koji je postao naš
nacionalni potpis. Dovoljno je bilo da sebi kažem da je nemoguće pretrčati 5km sa 100kg, i
eto mi izazova da pretrčim 21km.

Kako si se odlučio za Ironman?

U početku sam išao samo na plivanje, kao aktivnost koja je trebala da mi pomogne da
regulišem telesnu težinu. Pošto sam plivao sa triatloncima, krenuo sam sa njima da vozim
biciklu a potom lagano i da trčkaram ali bez želje da probam i neko takmičenje. Međutim,
drug iz trkačkog udruženja u Nišu nas je neobavezno prijavio u triatlonski savez, a zatim i
neprimetno naterao da krenemo sa sprint triatlonom, pa olimpijskim a onda i IRONMAN
distancama. Ukratko, povuklo me loše društvo

Kako izgleda odlzak na Ironman?

Sam odlazak je jedan vid doživljaja, praćen u isto vreme strahom od neuspeha i odvažnošću
zbog prihvatanja takvog izazova. Miks samopouzdanja zbog discipline u sprovedenom plana,
ali i sumnjom da intezitet treninga možda nije bio dovoljan. Nakon pripreme i pre polaska
pravi se detaljan plan šta sve treba poneti, šta je u kom delu trke potrebno, i šta je potrebno
da imamo i nakon trke. Dodatno se kreira strategija, šta doručkovati, kojim tempom privati
1,9km, ishrana u toku trke, hidratacija, kako voziti najbrže tih 90km na bicikli, a da sačuvaš
dovoljno snage za polumaraton koji te čeka na kraju kada si već prilično iscrpljen.

Kako izgleda tvoj trening za ironman?

Ono što je najzahtevnije je obezbediti vreme. Svi pričamo o balansu privatnog – poslovnog,
dok je sama priprema za bilo koji sport izdržljivosti još jedna krupna stavka koju treba
izbalansirati. Nakon što to organizujete, obezbedite podršku i razumevanje svojih najblžih,

ostaje vam “samo” da uklopite 2-3 treninga plivanja, 3-4 vožnje biciklom i isto toliko trčanja
uz dodatni trening snage. Ukratko radnim danima pre ili posle posla se rade kraći i
eksplozivniji treninzi (često i pre i posle), dok su vikendi rezervisani za trčanje duže od sat
vremena i vožnje bicikle od 80-140km. Često vikendom spojimo dugu vožnju i trčanje u isti
trening.

Koje pripreme u koje je uključena ishrana se moraju sprovesti?

Paradox u sportovima izdržljivosti je što moraš da paziš na telesnu težinu, ali moraš da
unosiš i ugljene hidrate. Lično ja često angažujem sportskog nutricionistu, koji mi u odnosu
na intezitet treninga pripremi plan ishrane koji se svodi na maksimalni mogući unos
proteina, i pažljivo izračunat unos ugljenih hidrata kako bi imao snage za trening, a u isto
vreme izgubio koji kilogram.

Postoji li momenat: Šta je meni ovo trebalo?

Ne, nema takvih momenata. Možda samo u trenucima pripreme, odlaska na takmičenje, zagrevanja i dok traje trka. 🙂 Postoji jedno pitanje koje trener mojim sinovima stalno postavlja: “Šta rade sportisti?” Tačan odgovor je: “Trpe”. Mi dodatno i patimo.🙂 Još jedna od triatlonskih omiljenih izjava je da patnja nikad ne prestaje, koliko god da si trenirao, bol, mučenje, preispitivanje je isto, jedina razlika je što si brži nego kada si manje trenirao. Ono što sebi nisam nikad mogao da objasnim na logičan način, ali je neverovatan doživljaj, dok trčiš zadnjih 10ak kilometara od ukupno 113km razmišljaš da li je bolje da se onesvestiš ili sam odustaneš, a onda sat vremena nakon završetka trke dobiješ neverovatnu želju da to ponoviš.

Ogroman uspeh je završiti trku Ironman, sprema se i Beograd 2024 postavlja se pitanje šta dalje?

Ironman je neverovatan uspeh. Bitno je da napomenem da je full Ironman 3,8km plivanja, 180km bicikla i 42km trčanja. I cilj mi je da to uradim u naredne 3 godine. Disciplina u kojoj ja učestvujem je half Ironman što je 1,9km plivanja, 90km bicikla i 21km trčanja. Koliko god je zahtevno pripremati se i učestvovati na half distanci, full distanca je druga dimenzija koja zahteva drugačiji pristup, daleko više odricanja i ulaganja. Što se mojih trka tiče odlučio sam da spojim dve lepe stvari, trke i putovanja, pa ću samim tim ići samo na trke na kojima nisam bio do sada što isključuje Beogradsku trku. Sigurne distance za 2024 su maraton u Barseloni i half Ironman u Temišvaru, za ostale se još dogovaramo.

Tvoja poruka za one koji razmišljaju o eventualnom učešću ?

Odustanite dok još možete.🙂 Iako deluje šaljivo ima istine u ovome, jer kad jednom krenete teško je odustati, jednim delom vam to ego i inat ne dozvoljavaju, a drugim delom se stvara neki vid zavisnosti koji milioni učesnika disciplina izdržljivosti ne mogu da opišu. Treba znati da sve ovo iziskuje dosta vremena, sredstava i volje, kao i puno planiranja (odlično za usavršavanje veština projekt menadžmenta), ali zauzvrat se pored fizičkog i mentalnog zdravlja dobija i zadovoljstvo koje se rečima ne može opisati.

0 comments
8 FacebookTwitterPinterestEmail
Triatlon

Coinis No Limits Triathlon

by Miloš Đorić
written by Miloš Đorić

Triatlon klub ”Podgorica”, uz kompaniju “Coinis” koja je glavni i generalni sponzor ovog projekta, organizovao je 29. aprila triatlon u poludugoj distanci. Na startu su se našli najbolji takmičari iz zemlje i regiona, kao i renomirani profesionalni takmičari iz Evrope.

No Limits Triathlon ističe se svojom važnošću, budući da je prva trka na Balkanu sa statusom PTO World rankings event, čiji rezultati profesionalnih takmičara doprinose njihovoj poziciji na svetskoj rang listi.

Ovaj prestižni događaj privukao je najbolje takmičare iz regiona i Evrope.

Triatlon, olimpijski sport koji kombinuje plivanje, biciklizam i trčanje u tom redosledu, odvijao se u prekrasnom ambijentu Skadarskog jezera i Glavnog grada. Tokom prvomajskih praznika. 

Staza je osmišljena tako da bude jedna od najbržih u Evropi, što je čini savršenom za postavljanje ličnih rekorda, ali i za one koji po prvi put žele da se oprobaju na ovoj distanci. Plivanje se odvijalo u Nacionalnom parku Skadarsko Jezero, biciklistička ruta od jezera do Podgorice, dok se trčanje odvijalo u srcu grada, sa glavnim dešavanjima na Trgu nezavisnosti.

U okviru ovog spektakularnog događaja, dan pre održana je dečja trka, za mališane uzrasta do 12 godina.

Ove godine, za trku se prijavilo 170 takmičara iz 23 države, od kojih je njih 128 uspješno došlo do cilja. 

Članovi RCN triatlon tima Đorđe Anđelković i Milan Micković uspešno su završili trku i postavili svoje nove najbolje lične rezultate.

Trka za svaku preporuku. Odlicna staza, još bolja organizacija! Vidimo se i dogodine!

0 comments
1 FacebookTwitterPinterestEmail
IronmanTriatlon

ČELIČNI

by Miloš Đorić
written by Miloš Đorić

Inspirisan filmom 100 metara (100 meters) Marsela Barene (Marcel Barenna), zasnovanom na istinitim događajima.

Španac Ramon Arojo je čovek sa multipla sklerozom, koji je uprkos prognozama doktora da u predstojećoj godini života neće moći da pređe ni 100m, ipak uspešno završio Ironman triatlon.
Njegova čelična volja da se uhvati u koštac sa bolešću i snaga porodice u želji da ga podrži u borbi sa preprekama, bile su ključne da uspe da pređe liniju cilja.

Inspirisan Ramonom, nekoliko puta sam se vraćao na sam kraj filma kako bih pažljivo pročitao detalje njegove životne priče i dostignuća.

Uprkos činjenici da je bolest nepredvidiva, moj junak je završio jednu Ironman trku, šest poludugih triatlona, osam olimpijskih triatlona, četiri maratona i šesnaest polumaratona.

IRONMAN – DUGI TRIATLON

1977. na Havajima, od strane američkih marinaca organizovana je duga triatlonska trka gde su marinci plivali 3800 m, vozili bicikl 180 km i trčali 42,2 km. Od 1990. godine širom sveta počinju da se organizuju serije ovakvih trka.

Kao nekadašnji pripadnik vojske i oficir u padobranskoj jedinici, svestan sam ozbiljnosti obuke pripadnika specijalnih jedinica i činjenice da se do najboljih rezultata može doći isključivo ozbiljnim i predanim radom. Znao sam da kod marinaca nije bio cilj samo završiti ovu dugu trku već i poneti epitet najboljeg i najspremnijeg pripadnika jedinice. Njihova istrajnost u borbi podjednaka je i u trci.

48 (godina života)

Bližim se pedesetim. Zdravog i sportskog duha, pretrčao sam dosta polumaratona i tek nekoliko maratona.

Iz dana u dan, sve mi je češće nailazila misao i pitanje da li mogu kao Ramon, kao marinci, kao drugi i ja preći liniju cilja Ironman triatlona.
Uzimajući u obzir svoje godine, bacio sam se na računicu.

PLIVANJE

Znam da plivam.
Na moru – do bove. Pauza za odmor i nazad.
Na bazenu – od ivice do ivice, sa obaveznim pauzama.
Znam čak da pravim udahe na svaki treći zaveslaj rukom.
Odlično, plivanje neće biti nesavladiva prepreka.

BICIKLIZAM

Znam da vozim bicikl.
Posle ponike, vozio sam i još poneki sa brzinama.
U redu, ni tu neće biti problema.

TRČANJE

Znam da trčim 🙂

Plus, minus, puta i podeljeno, o tome koliko mi je vremena potrebno da se pripremim, dali su odgovor da će to biti oko dve godine. Iznad svega sam se trudio da budem realan i svestan ozbiljnosti situacije u koju sam sam sebe stavio.
Međutim, članovi moje porodice još uvek nisu bili upoznati sa idejom koju imam. Usledio je “okrugli sto”, na kome sam servirao svoju zamisao (dobro upakovanu) i izneo tek neke detalje, kao i odricanja koja bi se ticala svih nas, zarad ostvarenja mog plana. Prvenstveno vremenska. Finansijska nisam ni smeo da pominjem, jer ni sam nisam imao predstavu o količini novca koju treba investirati. Da će da košta, koštaće svakako.

Potražio sam planove treninga na internetu i mahom su se svi poklapali.
Sedam do deset treniga nedeljno. Ujutru, preko dana, uveče. Svakodnevno. Subota. I nedelja takođe. Sat, dva, tri, sedam, osam i više u kontinuitetu, po treningu… Dosta vremena. Još više, kako se približava datum trke. U sve prethodno treba uračunati i sve ostalo što je iziskivalo finasijske troškove. Zakup termina za plivanje, oprema i odeća, planovi treninga, suplementacija i dr. Biće potrebno dve godine priprema.

Pribliližava se 50. rođendan i javlja pomisao da poklon koji mogu dati sebi jeste preći liniju cilja dugog triatlona.

Odakle krenuti?
Bez mnogo dvoumljena, odlučio sam da nađem dobrog i iskusnog trenera koji je ove trke već prošao i koji se aktivno bavi pripremama za trke. Uz preporuke onih koji su već odradili duge ili poluduge triatlone došao sam do Vlade Savića i njegovog Coachsavic tima. Plan treniga je ubrzo bio u mom kompjuteru. Mogao sam da počnem.

Ali, eto mene sa prvim problemima – plivačkim, naravno. Bio je to prvi stepenik spoticanja. Tri meseca rada nisu dala nikakav pomak. 50 metara je bilo i ostalo barijera. Rešio sam da potražim stručnu pomoć, jer sam video da ovako dalje neće ići.
Tada sam krenuo da napredujem. Prvo 100 zatim 200, 300 pa 1000 m uz Jutjub (pogledao sve što se može pogledati) i nakon otprilike godinu dana uspeo sam da preplivam 3000 m. Sve sam bio bliži deonici od 3800 m, koliko trebalo isplivati na triatlonu.
Paralelno, borio sam se sa još jednim kamenom spoticanja, na dva točka. Iako izgleda da je veoma lako sedeti uvaljen i pedalirati do besvesti, to zapravo nimalo nije bilo tako. Krenuo sam periodično, 10 po 10 km više. Za godinu dana došao sam do nekih 140-150 km vožnje u kontinutetu. Nakon te vožnje, mogao sam samo da legnem u krevet i podignem noge uvis.
Trećeg stepenika spoticanja na sreću nije bilo.
Na moje iznenađenje, trener mi je čak skratio deonice trčanja koje sam do tada praktikovao.
Još veće iznenađenje bilo je to što sam nakon završenog treninga već sutradan bio odmoran i spreman za sledeći. Prilično neverovatno, ali istinito.

49 (godina života)

Ironman trka, Austrija, Klangenfurt
Jul, 2022.

Bio je to moj konačan izbor. Prijava, plaćanje kotizacije i momenat kada sam sebi rekao: „E, crni Đorđe, sad ti nema povratka nazad!“
I tu, oko sredine puta ka cilju – bingo!
Stara povreda meniskusa leve noge odvela me je na operacioni sto i donela mesec dana mirovanja bez bilo kakve fizičke aktivnosti. Usledio je postepeni povratak, uz volju koja nikad nije bila jača i moju tvrdoglavost da već nakon dva meseca od operacije u samo 30 dana pređem tri linije cilja na triatlonima. Jedan olimpijski, na Vlasinskom jezeru, zatim vikend pauze, a onda dva vezana vikenda i dva poluduga triatlona u Beogradu i Kotoru.
U glavi mi je bila samo jedna misao. Da se bolovi ne vrate i povreda ne ponovi. Ortoped me je uveravao da je problem rešen, ali je takođe savetovao mirovanje.
Nisu samo moje godine bile razlog već i povišen krvni pritisak, na šta mi je nekoliko lekara skrenulo pažnju prilikom testova opterećenja, a posebno tokom priprema za operaciju. Usledili su dodatni pregledi i potom uključeni svakodnevno medikamenti koji su povišeni pritisak doveli u normalu.

49 i po (godina života)

Na oko šest meseci pred trku i pred Novu 2022. godinu bio sam na svoja, već dugo znana i nošena, 92 kilograma. Uz sve ove treninge, ispod toga nisam mrdao ni grama. Znao sam da bi sve bilo znatno lakše sa kojim kilogramom manje. U tom periodu, moja Ljilja koja me je pratila svuda i iz dan u dan, pred sam rođendan, sredinom decembra, ponudila mi je da mi za poklon obezbedi nutricionistu. Rekla mi je da nađem najboljeg, sportskog. Ne da bih smršao, već da bih do same trke način ishrane promenio i okrenuo u pravom smeru – ka svom telu i naporima koji me očekuju.

Dr Branislav Rajić, nutricionista u fudbalskom klubu Crvena Zvezda, prihvatio je da radi sa mnom i da zajedno idemo do samog starta trke. Ukoliko sve bude kako treba, i da pređemo liniju cilja. Po sagledavanju mojih analiza i testova, zaključio je gde nastaju problemi.

50 (godina života)

Sa korigovanim režimom ishrane krenuo sam odmah nakon Nove godine. – Eto meni novih glavobolja!

KUHINJSKI POSLOVI

Na gram.
Na sat.
Pre treniga.
Sve blagovremeno pripremiti.
Za vreme i posle treninga – konzumirati.
Prvi rezultat: nakon samo dve nedelje, po savetu lekara prestao sam da pijem lekove za regulisanje pritiska, jer sam sa promenom načina ishrane rešio problem sa povišenim pritiskom.
Neopisiv osećaj. Sreća. Sa malim promenama navika uspeo sam da sprečim mnogo veće probleme. Tolika radost, da sam zaboravio da se radujem pomeranju kazaljke na vagi, koja je za oko dva meseca pokazivala 82 kg!

U periodu od marta do aprila nalazio sam se u najintenzivnijem periodu priprema. Išlo je bez ikakvih problema.
Trke sa početka godine, polumaratoni, maratoni, triatloni ulazili su u program priprema, uz redovnu napomenu trenera Vlade da me nakon svake trke već sledećeg dana očekuje novi trening. Kakve su to bile borbe u mojoj glavi! Koncentracija na trkama, da ne pustim ruku, nogu, da ne pritisnem jače pedalu… Bio sam pošten prevashodno prema sebi, a samim tim i prema treneru.

Bliži se jul. Nastavljam da se pripremam.

Ako mi je išta unosilo nemir, bilo je to plivanje.
Plivanje u masi, otvorena voda gde nemaš iscrtanu liniju kao u bazenu, nemaš ivice da se za njih uhvatiš i odmoriš. Nemaš dno da staneš, ako zagusti.
Misao o tome hoće li temperature jezera tog dana biti ispod 24,5 stepena, kako bi odela za plivanje bila dozvoljena. Pitanje za pitanjem…
Hoće li mi gume i lanac izdržati tih 180 kilometara?
Hoće li me snaći grčevi i psihološke barijere koje će reći: Stoj, dalje nećeš moći!

Plivački polumaraton 5 km, Ada Ciganlija, maj mesec.
Idealna prilika za učešće i porast samopouzdanja – ja to mogu!
Vlada odobrava učešće na takmičenju.
Odrađeno!
Osmeh se vraća i idemo dalje.

„Swim Bike Run EAT“ je knjiga koja mi je otkrila potpuno novu sferu triatlona, a to je da zapravo postoji i četvrta disciplna, ništa manje važna od prethodne tri.

ISHRANA!

Ishrana pred trku, za vreme trke, na biciklu, na trčanju, u tranzicijama, u vreme oporavka itd.
Bane je imao veliki zadatak pred sobom. Trebalo je da kroz pripremni period nađemo najbolje moguće kombinacije kako bismo telo pravovremeno dopunili gorivom i kako bi ono moglo da radi bez problema.

Uz odličnu obostranu komunikaciju uspeli smo da u kratkom periodu dođemo do „čarobnih“ formula i od tada je sve išlo kao podmazano.

KLAGENFURT, AUSTRIJA, 03. JULI 2022.

Jutro pred start trke saopštavaju da su odela za plivanje zabranjena, jer je temperatura vode dostigla 26 stepeni.

Šta je tu je, nazad nema.

Za dobro raspoloženje i atmosferu pobrinula se ekipa triatlonaca iz Srbije – Deki, Sanel, Sale, Bojan, Peđa i drugi.
Iako nam je pogled svima bio zamišljen, u još jednom preispitivanju šta je najbolje činiti u datim uslovima, osmesi ipak nisu izostajali.
Prešli smo ogroman, trnovit put do mesta gde se trenutno nalazimo i gde ćemo u predstojećim satima probati da naplatimo svaku kap znoja, svaki žulj i svaki bol.

PLIVANJE – 3800 m

Prva bova 1400 m, levo 400 m, nazad 1000 m i plivanje kanalom 800 m.
Plan 🙂
1400 m – isplivaću, neće biti problem.
Kad skrenem ulevo i isplivam još 400 m do sledeće bove, to i nije nešto oko čega treba brinuti.
Onda, još jedan okret ulevo oko naredne bove ka kanalu.
Pogled usmeren samo ka obali i još 1000 m i to je to.
Razmišljam kao da je tu trci kraj.
Ako dođem bez problema do kanala, završio sam trku!

IDEMO!
ZA OVO SMO RADILI SVI ZAJEDNO PRETHODNE DVE GODINE!

Start po grupama i očekivanim vremenima protiče uz bar sat i nešto vremena čekanja.
Puštano je po nekoliko trkača u grupi.To mi je i odgovaralo, neću se tući ni sa kim u pravcu ka bovama i do izlaska iz vode.
Moj plan se besprekorno odvija. Plivam od bove do bove. Ulazim u kanal širine od neka četiri i po metra i dubine od oko metar i po.
Mogu čak da stanem i odmorim!
Veliko olakšanje.
Međutim, da ne protekne sve idelano potrudila se monotonija kanala i beskonačni pravac. Osećaj kao da plivaš u mestu. Ne znam da li mi je išta u životu trajaloo duže od tih 800 metara!

TRANZICIJA 1: Sa plivanja na bajs. Presvlačenje, kraća toaleta i dva točka su se brzo zavrtela.

BICIKLIZAM – 180 km

Plan se i tu sprovodio detaljno. ISO napici, tačno određena količina na svakih 15 min, barovi na 60km…
Temperatura se već podigla do 34-35 stepeni.
Dan pred trku odlučio sam da žrtvujem stvari za servis guma u korist još jednog bidona sa vodom.
Dva bidona vode i dva bidona sa koncetratom ISO napitka. Jedan ISO za prvih 90 km, a drugi za preostalih 90 km. Okrepnih stanica bilo je dovoljno za pravovremenu dopunu vode. Prva polovina trke prolazi odlično, uživam u predelima oko Klagenfurta, uživam u opuštenoj vožnji u zonama, ali uživam i u preticanju. U preticanju, jer sam se verovatno osećao kao kod kuće, na svom terenu. Krajolik neverovatno sličan okolini moga grada, gde sam i trenirao. Valovito, kraći oštri usponi, duži a zatim blaži, sve ono na šta sam navikao i znao kako da se najlakše izborim. Ali, ne lezi vraže, posle 90. km eto muke. Nema drugog bidona sa koncetratom ISO napitka! Film mi se u sekundi premotao unazad. Jedna jedina rupa kaja je bila na celoj trasi i koju sam uspeo da ne promašim je doprinela da budem uskraćen za gorivo za drugi deo trke. No, odluka je veoma brza i jasna – ISO napici sa okrepnih stanica. Otežavajuća okolnost je da ih ranije nisam koristio. Ne znam sastav, ne znam količine koje treba uneti i kakvu će rakciju u stomaku izazvati.

TRANZICIJA 2: Sa bajsa na trčanje. Promena patika, uzimanje gelova koji će na trčanju zameniti ISO napitke, kačket i krećemo.

TRČANJE – 42,2 km

Moj teren. Tu sam već postajao svesniji da mi je cilj na dohvat ruke. Dobro kontrolisati tempo i držati se u određenoj zoni.
Držati se već znanog plana okrepa bilo je na prvom mestu.
U prvih desetak kilometara jedina borba bila je sa vrućinom, ali ništa na šta moje telo nije bilo pripremljeno.
Povremeni susreti na kružnoj stazi sa prijatejima iz Srbije su me dodatno motivisali, uz obostrane reči bodrenja.
Trčala su se dva kruga po 21.1 km.
Deo okreta je bio u centru grada, starom i najlepšem delu grada. Tu me je čekala i bodrila moja Ljiljana.
Čemu sam se najviše obradovao, ali podjednako i šta me je uplašilo u tom delu?
Bilo je odustajanja na biciklističkom segmenu, defekti, grčevi, problemi sa iscrpljenošću itd. Na trčanju još više.
Sve je to ona gledala.
Verujem, sa mnogo više brige nego ja kao učesnik trke.
U jednom pravcu, njene tople i snažne reči podrške i bodrenja su mi podigle elan, dok mi je na sledećem okretu i pri povratku, pa sve do samog cilja, odzvanjao njen glas u ušima: „Ako te ova trka ne ubije, ja ću te ubiti!“
Video sam joj strah u očima jer je postajala sve svesnija o kakvoj se trci radi, i znam da nikad više nije bila zabrinutija za mene. Polovina trčanja je odlično prošla, jedino što sam bio zaglavljen u zoni 1, a jedna od važnijih Vladinih napomena jeste da ne smem ulaziti u zonu 3. Telo se u tim trenucima namestilo tu gde jeste, bezbedno. Zona 2 je za njega bila misaona imenica. Jako čudno sam se osećao u tim trenucima. Sunce već polako zalazi, temperatura osetno opada i ulazim u mrak na nekih 10 km od cilja.
Čuo sam za mnoga iskustva trkača oko barijera, blokova, borbi samih sa sobom. Čega se sve nisam naslušao. Svaka priča, priča za sebe. Došao je red i na moju priču. Um je već počeo da me podbada da iz trčanja pređem u hodanje. Mamio me mišlju da ću, i ako ishodam, ući u vremenski limit od 17 sati. Tada sam negde bio na trinaest i po sati. Ako sam se ikada pošteno ispsovao, bilo je u tim trenucima. Rekao sam sebi da ću biti najveća… budem li hodao do linije cilja i da mogu da se… na sve što su drugi učinili za mene. Moj Vlada, moj Bane, a posebno moje Ljilja i Nina, kao i svi koji su bili sa mnom na putu ka ovome! Borba u glavi se odvijala do same linije cilja.

Ipak, ono što mi je dalo posebnu snagu jeste to što sam ovu trku trčao za moju majku, koja nas je napustila pre moje trke. Za majku, koja je svoje srce mnogo više davala drugima nego što ga je čuvala za sebe.
Ovu trku trčali smo moje i njeno srce zajedno.
Držala me je ta misao i nije puštala do linije cilja.

CILJ
Verovatno najteži deo za pisanje.

„DJORDJI, YOU ARE AN IRONMAN!“

Objavio je spiker kada sam ušao u cilj. Da li sam? Pa JESAM! Jasno i glasno! Nikad svesniji nisam bio koliko treba ČELIČNE volje da uradiš sve ovo. I da sve to ne bi bilo tako da sve ovo sa mnom nije delila moja još ČELIČNIJA lejdi.

Neko kraće vreme smo se zadržali oko preuzimanja stvari i dodatne okrepe, pa uputili ka kolima, sve popakovali i pošli put smeštaja. Parkirao sam auto, izašao i u tom trenutku ceo svet je stao. Seo sam pored auta. Ljilja me je zabrinuto pitala je l’ mi dobro. Uz osmeh sam joj odgovorio da je sve ok i da je to to. Više nije ostalo ni za jedan korak. Telo se opustilo, došlo sebi i postalo svesno šta mu se izdešavalo u prethodnih 15 sati neprestanog rada. Sačekao sam malo, duboko udahnuo, ustao i pravac soba.

Dosta je vremena prošlo dok sam odlučio da ovo svoje iskustvo prenesem na papir. Razlog je verovatno to što nisam bio preplavljen emocijama i što sam delimično bio utučen jer nemam skoro nikakvih reakcija na uspeh koji sam postigao. Činilo mi se da trka, koju samo što sam završio, tek treba da počne, a ne da je gotova. Trener, ali i drugi iskusniji su mi to ovako objasnili i to sam prihvatio – da nisam bio dobro spreman, fizički, psihički, nutritivno, sigurno je da bih se patio ne samo za vreme trke već i više dana nakon toga. I da bih je po tome mnogo više pamtio i imao drugačiju vrstu emocija, o kojoj bih pričao. Ja sam prošao suprotno od toga. Bez ijednog problema sve sam po planu odradio i već posle dva dana se vratio redovnim treninzima.
Po završenoj trci jasno i glasno sam rekao Ljilji, verovatno i još glasnije, verovatno da bih sebe bolje čuo: „Ovo sam sam sad uradio i nikad više!“
Pitam se samo zašto nisam bio još glasniji, jer sam već sutradan okrenuo ploču 🙂

s

Hvala svima; hvala ti Ljiki što si bila sa mnom sve ovo vreme, od starta do cilja ovog dugog putovanja; hvala ti moja Nini na podršci i razumevanju; Vlado, neizmerno sam ti zahvalan od srca na ovom proputovanju… Bane, za mene si drugi bog, život si mi iz korena promenio! Hvala svima vama koji ste nekako prihvatali moje izgovore za izostajanje sa druženja, hvala svim mojim rcn-ovcima koji su mi olakšavali ovaj put, trenirajući sa mnom. Duga je lista kome bih se sve zahvalio i ne zamerite. Hvala vam! Ova trka nije samo moja već trka svih nas! Zajedno smo je uradili. Vremena na trci je bilo dovoljno da se svakog pojedinačno setim i spomenem u mislima koliko mi je njegova podrška značila.

Zaključujem rečima mog junaka:

I am very respectful to those disabled by MS, but if just one person with multiple sclerosis takes up any kind of exercise after hearing my story, I will be the happiest man on earth

RAMON

p.s. Milice i kuma Nato, hvala vam na pomoći oko sređivanja teksta.

0 comments
6 FacebookTwitterPinterestEmail
Triatlon

TOUR DE KOP – MINI KAMP

by Miloš Đorić
written by Miloš Đorić

Iskoristio sam jedinstvenu priliku da budem deo prvog Tour de Kop trening kampa koji se se održao 4 – 5. juna 2022. godine na Kopaoniku.

Svi učesnici pozvani su da u društvu našeg proslavljenog triatlonca Vladimira Savića, osnivača CoachSavic sistema za online treninge za sportove izdržljivosti i četvorostrukog olimpijca Ivana Stevića, osnivača Sportskog udruženja Tour de Fun, provedu dva dana na Kopaoniku i učestvuju u prvom  Tour de Kop trening kampu. Dobili smo jedinstvenu priliku da u društvu dvojice vrhunskih sportista otklonimo svoje nedoumice vezano za trenažni proces, da saznamo novine iz sveta sportova izdržljivosti i biciklizma, kao i da u sjajnom sportskom društvu pomerimo svoje fizičke mogućnosti.

Program:

Subota, 4. jun:

8:00 – 8:45 – okupljanje u Brusu
9:00 – start biciklističke vožnje

  • ruta 1: Brus – Kriva Reka do hotela Rtanj
  • ruta 2: brus – Brzeće do hotela Rtanj

Okupljanje, okrepa, ručak i rođendanska torta u hotelu Rtanj Kopaonik.

  • Za one sa više snage: spust i uspon uz čuvenu Rudnicu!
  • Za one sa još više snage: nakon vožnje po Rudnici, trčanje!

Nedelja, 5. jun:

10:00 – Hajking sa Ivanom  Stevićem + gost iznenađenja

Pošto sam na raspolaganju imao samo subotu za slobodne aktivnosti, rešio sam da je maksimalno iskoristim. Rani pokret iz Niša u 5:30. Ostavljanje saputnika kod planinarskg doma na Kopaoniku i odlazak do hotela Rtanj.

Odlučio sam da automobil ostavim kod hotela i da se sa delom društva spustimo biciklama do mesta starta, Brusa. Iako su u ponudi bile lakša deonica (preko Brzeće) i teža  deonica (preko Krive reke), svi do jednoga su se uputili pravcem Brus – Kriva reka – Kopaonik. Iz jednog jedinog razloga, bez obzira što je teža – mnogo je lepša. Tako da se i moje pedaliranje htelo, nehtelo, dalo tom trasom. Na biciklima nas četrdesetak svih uzrasta i polova. Vremena u Brusu taman za jedan fini espreso i dopunu okrepe. Zajednička fotka i pokret. Vreme u najavi je bilo svakojakao ali se od svega toga zadržao samo jako topao dan, vreo asfalt, ali i sasvim dovoljno hladovine da se na po koji trenutak sklonimo. Do prve prodavnice trebalo je dobro upregnuti uzde. Razdragane biciklističke face koje su već zauzele busije uz koji sok, pivo (ne smem da kažem i rakijicu) bile su dovoljne da se ovo iprethodno nakratko padne u zaborav. Sledi lakši deo sa predivnim pejsažima i nebom otvorenim sa svih strana. Do samog kraja pažnja zaokupljena predivnim predelima skretala je misli sa već užarenih mišića nogu. U prvom krugu sakupilo se oko 75 kilometara i 1900m uspona. Smeliji po ovome krugu dodali su još težih 35 kilometara do Rudnice i nazad i sakupili sve skupa oko 110 kilometara i skoro 3000m uspona. Da li je bilo dovoljno sačuvanih i za trčanje. Ne sumnjajte, bilo ih je!

Tokom ovog sportskog vikenda imali smo prilike da se dodatno upoznamo sa brendovima koje okuplja Tour de Fun: Garmin, Science in Sport, proizvodi kompanije Kräuterhof i mnogi drugi.

U ovom jedinstvenom vikendu proslavili smo rođendan Vladimira Savića i 25. godina od osnivanja CoachSavic sistema! Povodom ove proslave svim učesnicima je trening kamp bio potpuno besplatan! I naravno, neizostavna rođendanska torta!

Za sve učesnike dvodnevnog Tour de Kop trening kampa obezbeđen je smeštaj u hotelu Rtanj Kopaonik po posebnim i promotivnim uslovima.

Cena noćenja na bazi polupansiona, po osobi, iznosi 50 € i besplatan boravak za decu do 12 godina. 

ZA MNOM OSTAJE NEZABORAVAN SPORTSKI VIKEND NA KOPAONIKU!

0 comments
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Triatlon

THE AUTHENTIC BELGRADE OPEN WATER 2022

by Miloš Đorić
written by Miloš Đorić

Međunarodno plivačko takmičenje na otvorenim vodama  “THE AUTHENTIC BELGRADE OPEN WATER” održano je u Beogradu, na Adi Ciganliji, u nedelju, 8. 5. 2022. pod pokroviteljstvom Serbian Open Water Swimming Federation i u tehničkoj organizaciji PSU”TRI SWIM”.

Sistem takmičenja: SUPER LIGA OTVORENE VODE

Plivalo se na kružnoj stazi u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Okreti su markirani bovama, a na svakom okretu nalazio se sudija koji je registrovao pravilne prolaske plivača. Učesnici polumaratonske trke imali su i okrepnu stanicu, koja se nalazila na trećem kilometru. Prosečna dubina vode na stazi plivanja bila je 4-6m. Moglo se birati između tri distance:

  • 1 km (jedan krug) – SPRINT (bela linija)
  • 3 km (jedan krug) – ADA SWIM (zelena linija)
  • 5 km (jedan krug) – HALF MARATHON (plava linija)

Korišćena su odela od neoprena jer je temperatura vode bila ispod 20° C, a ukoliko je temperatura vode ispod 18° C po pravilima, njihova upotreba bila bi obavezna.

Vremena su merena elektronski, čipovima na članku noge.
Pravo nastupa imali su domaći i strani takmičari oba pola, bez ograničenja. Svaki takmičar nastupao je na sopstvenu odgovornost, što je potvrđivano potpisom na izjavi o odricanju od odgovornosti. Maloletne osobe su nastupale uz saglasnost roditelja ili staratelja. 

Program:  

  • 10:00 – 11:00 – Prijava takmičara i podizanje startnih paketa
  • 11:15 – Tehnički sastanak 
  • 11:30 – Otvaranje takmičenja 
  • 11:45 – START (pomeren za sat vremena zbog tehničkih problema sa bovama)
  • 15:00 – Finalna ceremonija

Nagrade: Za pobednike po kategorijama dodeljene su medalje, a za prva tri mesta apsolutno m/ž unikatne medalje i plakete.

Učesnički paket je sadržao elektronsku diplomu, majicu sa logotipom trke, flašicu vode, obrok, unikatnu finišersku medalju, pregršt poklona sponzora.
O bezbednosti plivača brinuo se profesionalni spasilački tim Rescue 3.  
Prilikom nastupa, bilo je zabranjeno (automatska diskvalifikacija) kraćenje staze, svaki namerni fizički kontakt (udaranje, potezanje), dodir sa kajacima i čamcima.

Đorđe Anđelković – novopečeni plivački polumaratonac

Na liniju starta izašao sam sa nekoliko ciljeva. Jedan je bio da vidim koliko sam napredovao u plivačkim treninzima na svom putu ka dugoj triatlonskoj distanci koja me očekuje početkom jula 2022. Drugi cilj mi je bio da ovu distancu odradim kao trening u sklopu plivačkih treninga. Poslednji, a možda i najvažniji, bio je da vidim gde su moje psihofizičke granice na ovim dugim distancama.

Uslovi su bili idealni, vreme relativno mirno, sunčano, sa pokojim oblačkom. Takmičari svi vidno raspoloženi jer je ovo ujedno prva trka ovog tipa u ovoj godini. Svi su željno iščekivali start trke. Takmičenje je proteklo u odličnoj sportskoj atmosferi. Organizator se pobrinuo da svaki detalj bude odrađen po svim pravilima trka ovoga tipa. Obezbeđenje je odlično pokrivalo celu plivačku stazu. 

U svojoj starosnoj grupi (50-54) zauzeo sam drugo mesto. Pobedničko postolje nije bio jedan od ciljeva, te skromno mogu reci da sam se popeo isključivo zahvaljujući manjem broju plivača u mojoj kategoriji. Za mene, izuzetan je uspeh što sam svoju granicu podigao sa 4000 na 5000 metara. Upoređujući plivački i atletski polumaraton, moram da kažem da je plivački mnogo zahtevniji. Iako mi je potrebno slično vreme da odradim i jedan i drugi (oko dva sata), okolnosti prilikom plivanja su dvostruko teže – nema okrepe ni odmora, a i voda nije čovekovo prirodno okruženje. Tome u prilog govori i činjenica da je na plivačkim takmičenjima mnogo manje takmičara. Ovom prilikom bilo nas je 40, od čega 11 žena. Na najdužoj distanci od 5 km učestvovalo je devet takmičara. Mnoge poznajem iz triatlonskog sveta. Bilo je i ozbiljnih plivačkih dugoprugaša, što je davalo dodatni motiv da nam svaki zaveslaj bude tehnički bolji i ekonomičniji, a samim tim i da krajnji rezultat bude što bliži njihovom.

0 comments
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Newer Posts
Older Posts