Inspirisan filmom 100 metara (100 meters) Marsela Barene (Marcel Barenna), zasnovanom na istinitim događajima.
Španac Ramon Arojo je čovek sa multipla sklerozom, koji je uprkos prognozama doktora da u predstojećoj godini života neće moći da pređe ni 100m, ipak uspešno završio Ironman triatlon.
Njegova čelična volja da se uhvati u koštac sa bolešću i snaga porodice u želji da ga podrži u borbi sa preprekama, bile su ključne da uspe da pređe liniju cilja.
Inspirisan Ramonom, nekoliko puta sam se vraćao na sam kraj filma kako bih pažljivo pročitao detalje njegove životne priče i dostignuća.
Uprkos činjenici da je bolest nepredvidiva, moj junak je završio jednu Ironman trku, šest poludugih triatlona, osam olimpijskih triatlona, četiri maratona i šesnaest polumaratona.
IRONMAN – DUGI TRIATLON
1977. na Havajima, od strane američkih marinaca organizovana je duga triatlonska trka gde su marinci plivali 3800 m, vozili bicikl 180 km i trčali 42,2 km. Od 1990. godine širom sveta počinju da se organizuju serije ovakvih trka.
Kao nekadašnji pripadnik vojske i oficir u padobranskoj jedinici, svestan sam ozbiljnosti obuke pripadnika specijalnih jedinica i činjenice da se do najboljih rezultata može doći isključivo ozbiljnim i predanim radom. Znao sam da kod marinaca nije bio cilj samo završiti ovu dugu trku već i poneti epitet najboljeg i najspremnijeg pripadnika jedinice. Njihova istrajnost u borbi podjednaka je i u trci.
48 (godina života)
Bližim se pedesetim. Zdravog i sportskog duha, pretrčao sam dosta polumaratona i tek nekoliko maratona.
Iz dana u dan, sve mi je češće nailazila misao i pitanje da li mogu kao Ramon, kao marinci, kao drugi i ja preći liniju cilja Ironman triatlona.
Uzimajući u obzir svoje godine, bacio sam se na računicu.
PLIVANJE
Znam da plivam.
Na moru – do bove. Pauza za odmor i nazad.
Na bazenu – od ivice do ivice, sa obaveznim pauzama.
Znam čak da pravim udahe na svaki treći zaveslaj rukom.
Odlično, plivanje neće biti nesavladiva prepreka.
BICIKLIZAM
Znam da vozim bicikl.
Posle ponike, vozio sam i još poneki sa brzinama.
U redu, ni tu neće biti problema.
TRČANJE
Znam da trčim 🙂
Plus, minus, puta i podeljeno, o tome koliko mi je vremena potrebno da se pripremim, dali su odgovor da će to biti oko dve godine. Iznad svega sam se trudio da budem realan i svestan ozbiljnosti situacije u koju sam sam sebe stavio.
Međutim, članovi moje porodice još uvek nisu bili upoznati sa idejom koju imam. Usledio je “okrugli sto”, na kome sam servirao svoju zamisao (dobro upakovanu) i izneo tek neke detalje, kao i odricanja koja bi se ticala svih nas, zarad ostvarenja mog plana. Prvenstveno vremenska. Finansijska nisam ni smeo da pominjem, jer ni sam nisam imao predstavu o količini novca koju treba investirati. Da će da košta, koštaće svakako.
Potražio sam planove treninga na internetu i mahom su se svi poklapali.
Sedam do deset treniga nedeljno. Ujutru, preko dana, uveče. Svakodnevno. Subota. I nedelja takođe. Sat, dva, tri, sedam, osam i više u kontinuitetu, po treningu… Dosta vremena. Još više, kako se približava datum trke. U sve prethodno treba uračunati i sve ostalo što je iziskivalo finasijske troškove. Zakup termina za plivanje, oprema i odeća, planovi treninga, suplementacija i dr. Biće potrebno dve godine priprema.
Pribliližava se 50. rođendan i javlja pomisao da poklon koji mogu dati sebi jeste preći liniju cilja dugog triatlona.
Odakle krenuti?
Bez mnogo dvoumljena, odlučio sam da nađem dobrog i iskusnog trenera koji je ove trke već prošao i koji se aktivno bavi pripremama za trke. Uz preporuke onih koji su već odradili duge ili poluduge triatlone došao sam do Vlade Savića i njegovog Coachsavic tima. Plan treniga je ubrzo bio u mom kompjuteru. Mogao sam da počnem.
Ali, eto mene sa prvim problemima – plivačkim, naravno. Bio je to prvi stepenik spoticanja. Tri meseca rada nisu dala nikakav pomak. 50 metara je bilo i ostalo barijera. Rešio sam da potražim stručnu pomoć, jer sam video da ovako dalje neće ići.
Tada sam krenuo da napredujem. Prvo 100 zatim 200, 300 pa 1000 m uz Jutjub (pogledao sve što se može pogledati) i nakon otprilike godinu dana uspeo sam da preplivam 3000 m. Sve sam bio bliži deonici od 3800 m, koliko trebalo isplivati na triatlonu.
Paralelno, borio sam se sa još jednim kamenom spoticanja, na dva točka. Iako izgleda da je veoma lako sedeti uvaljen i pedalirati do besvesti, to zapravo nimalo nije bilo tako. Krenuo sam periodično, 10 po 10 km više. Za godinu dana došao sam do nekih 140-150 km vožnje u kontinutetu. Nakon te vožnje, mogao sam samo da legnem u krevet i podignem noge uvis.
Trećeg stepenika spoticanja na sreću nije bilo.
Na moje iznenađenje, trener mi je čak skratio deonice trčanja koje sam do tada praktikovao.
Još veće iznenađenje bilo je to što sam nakon završenog treninga već sutradan bio odmoran i spreman za sledeći. Prilično neverovatno, ali istinito.
49 (godina života)
Ironman trka, Austrija, Klangenfurt
Jul, 2022.
Bio je to moj konačan izbor. Prijava, plaćanje kotizacije i momenat kada sam sebi rekao: „E, crni Đorđe, sad ti nema povratka nazad!“
I tu, oko sredine puta ka cilju – bingo!
Stara povreda meniskusa leve noge odvela me je na operacioni sto i donela mesec dana mirovanja bez bilo kakve fizičke aktivnosti. Usledio je postepeni povratak, uz volju koja nikad nije bila jača i moju tvrdoglavost da već nakon dva meseca od operacije u samo 30 dana pređem tri linije cilja na triatlonima. Jedan olimpijski, na Vlasinskom jezeru, zatim vikend pauze, a onda dva vezana vikenda i dva poluduga triatlona u Beogradu i Kotoru.
U glavi mi je bila samo jedna misao. Da se bolovi ne vrate i povreda ne ponovi. Ortoped me je uveravao da je problem rešen, ali je takođe savetovao mirovanje.
Nisu samo moje godine bile razlog već i povišen krvni pritisak, na šta mi je nekoliko lekara skrenulo pažnju prilikom testova opterećenja, a posebno tokom priprema za operaciju. Usledili su dodatni pregledi i potom uključeni svakodnevno medikamenti koji su povišeni pritisak doveli u normalu.
49 i po (godina života)
Na oko šest meseci pred trku i pred Novu 2022. godinu bio sam na svoja, već dugo znana i nošena, 92 kilograma. Uz sve ove treninge, ispod toga nisam mrdao ni grama. Znao sam da bi sve bilo znatno lakše sa kojim kilogramom manje. U tom periodu, moja Ljilja koja me je pratila svuda i iz dan u dan, pred sam rođendan, sredinom decembra, ponudila mi je da mi za poklon obezbedi nutricionistu. Rekla mi je da nađem najboljeg, sportskog. Ne da bih smršao, već da bih do same trke način ishrane promenio i okrenuo u pravom smeru – ka svom telu i naporima koji me očekuju.
Dr Branislav Rajić, nutricionista u fudbalskom klubu Crvena Zvezda, prihvatio je da radi sa mnom i da zajedno idemo do samog starta trke. Ukoliko sve bude kako treba, i da pređemo liniju cilja. Po sagledavanju mojih analiza i testova, zaključio je gde nastaju problemi.
50 (godina života)
Sa korigovanim režimom ishrane krenuo sam odmah nakon Nove godine. – Eto meni novih glavobolja!
KUHINJSKI POSLOVI
Na gram.
Na sat.
Pre treniga.
Sve blagovremeno pripremiti.
Za vreme i posle treninga – konzumirati.
Prvi rezultat: nakon samo dve nedelje, po savetu lekara prestao sam da pijem lekove za regulisanje pritiska, jer sam sa promenom načina ishrane rešio problem sa povišenim pritiskom.
Neopisiv osećaj. Sreća. Sa malim promenama navika uspeo sam da sprečim mnogo veće probleme. Tolika radost, da sam zaboravio da se radujem pomeranju kazaljke na vagi, koja je za oko dva meseca pokazivala 82 kg!
U periodu od marta do aprila nalazio sam se u najintenzivnijem periodu priprema. Išlo je bez ikakvih problema.
Trke sa početka godine, polumaratoni, maratoni, triatloni ulazili su u program priprema, uz redovnu napomenu trenera Vlade da me nakon svake trke već sledećeg dana očekuje novi trening. Kakve su to bile borbe u mojoj glavi! Koncentracija na trkama, da ne pustim ruku, nogu, da ne pritisnem jače pedalu… Bio sam pošten prevashodno prema sebi, a samim tim i prema treneru.
Bliži se jul. Nastavljam da se pripremam.
Ako mi je išta unosilo nemir, bilo je to plivanje.
Plivanje u masi, otvorena voda gde nemaš iscrtanu liniju kao u bazenu, nemaš ivice da se za njih uhvatiš i odmoriš. Nemaš dno da staneš, ako zagusti.
Misao o tome hoće li temperature jezera tog dana biti ispod 24,5 stepena, kako bi odela za plivanje bila dozvoljena. Pitanje za pitanjem…
Hoće li mi gume i lanac izdržati tih 180 kilometara?
Hoće li me snaći grčevi i psihološke barijere koje će reći: Stoj, dalje nećeš moći!
Plivački polumaraton 5 km, Ada Ciganlija, maj mesec.
Idealna prilika za učešće i porast samopouzdanja – ja to mogu!
Vlada odobrava učešće na takmičenju.
Odrađeno!
Osmeh se vraća i idemo dalje.
„Swim Bike Run EAT“ je knjiga koja mi je otkrila potpuno novu sferu triatlona, a to je da zapravo postoji i četvrta disciplna, ništa manje važna od prethodne tri.
ISHRANA!
Ishrana pred trku, za vreme trke, na biciklu, na trčanju, u tranzicijama, u vreme oporavka itd.
Bane je imao veliki zadatak pred sobom. Trebalo je da kroz pripremni period nađemo najbolje moguće kombinacije kako bismo telo pravovremeno dopunili gorivom i kako bi ono moglo da radi bez problema.
Uz odličnu obostranu komunikaciju uspeli smo da u kratkom periodu dođemo do „čarobnih“ formula i od tada je sve išlo kao podmazano.
KLAGENFURT, AUSTRIJA, 03. JULI 2022.
Jutro pred start trke saopštavaju da su odela za plivanje zabranjena, jer je temperatura vode dostigla 26 stepeni.
Šta je tu je, nazad nema.
Za dobro raspoloženje i atmosferu pobrinula se ekipa triatlonaca iz Srbije – Deki, Sanel, Sale, Bojan, Peđa i drugi.
Iako nam je pogled svima bio zamišljen, u još jednom preispitivanju šta je najbolje činiti u datim uslovima, osmesi ipak nisu izostajali.
Prešli smo ogroman, trnovit put do mesta gde se trenutno nalazimo i gde ćemo u predstojećim satima probati da naplatimo svaku kap znoja, svaki žulj i svaki bol.
PLIVANJE – 3800 m
Prva bova 1400 m, levo 400 m, nazad 1000 m i plivanje kanalom 800 m.
Plan 🙂
1400 m – isplivaću, neće biti problem.
Kad skrenem ulevo i isplivam još 400 m do sledeće bove, to i nije nešto oko čega treba brinuti.
Onda, još jedan okret ulevo oko naredne bove ka kanalu.
Pogled usmeren samo ka obali i još 1000 m i to je to.
Razmišljam kao da je tu trci kraj.
Ako dođem bez problema do kanala, završio sam trku!
IDEMO!
ZA OVO SMO RADILI SVI ZAJEDNO PRETHODNE DVE GODINE!
Start po grupama i očekivanim vremenima protiče uz bar sat i nešto vremena čekanja.
Puštano je po nekoliko trkača u grupi.To mi je i odgovaralo, neću se tući ni sa kim u pravcu ka bovama i do izlaska iz vode.
Moj plan se besprekorno odvija. Plivam od bove do bove. Ulazim u kanal širine od neka četiri i po metra i dubine od oko metar i po.
Mogu čak da stanem i odmorim!
Veliko olakšanje.
Međutim, da ne protekne sve idelano potrudila se monotonija kanala i beskonačni pravac. Osećaj kao da plivaš u mestu. Ne znam da li mi je išta u životu trajaloo duže od tih 800 metara!
TRANZICIJA 1: Sa plivanja na bajs. Presvlačenje, kraća toaleta i dva točka su se brzo zavrtela.
BICIKLIZAM – 180 km
Plan se i tu sprovodio detaljno. ISO napici, tačno određena količina na svakih 15 min, barovi na 60km…
Temperatura se već podigla do 34-35 stepeni.
Dan pred trku odlučio sam da žrtvujem stvari za servis guma u korist još jednog bidona sa vodom.
Dva bidona vode i dva bidona sa koncetratom ISO napitka. Jedan ISO za prvih 90 km, a drugi za preostalih 90 km. Okrepnih stanica bilo je dovoljno za pravovremenu dopunu vode. Prva polovina trke prolazi odlično, uživam u predelima oko Klagenfurta, uživam u opuštenoj vožnji u zonama, ali uživam i u preticanju. U preticanju, jer sam se verovatno osećao kao kod kuće, na svom terenu. Krajolik neverovatno sličan okolini moga grada, gde sam i trenirao. Valovito, kraći oštri usponi, duži a zatim blaži, sve ono na šta sam navikao i znao kako da se najlakše izborim. Ali, ne lezi vraže, posle 90. km eto muke. Nema drugog bidona sa koncetratom ISO napitka! Film mi se u sekundi premotao unazad. Jedna jedina rupa kaja je bila na celoj trasi i koju sam uspeo da ne promašim je doprinela da budem uskraćen za gorivo za drugi deo trke. No, odluka je veoma brza i jasna – ISO napici sa okrepnih stanica. Otežavajuća okolnost je da ih ranije nisam koristio. Ne znam sastav, ne znam količine koje treba uneti i kakvu će rakciju u stomaku izazvati.
TRANZICIJA 2: Sa bajsa na trčanje. Promena patika, uzimanje gelova koji će na trčanju zameniti ISO napitke, kačket i krećemo.
TRČANJE – 42,2 km
Moj teren. Tu sam već postajao svesniji da mi je cilj na dohvat ruke. Dobro kontrolisati tempo i držati se u određenoj zoni.
Držati se već znanog plana okrepa bilo je na prvom mestu.
U prvih desetak kilometara jedina borba bila je sa vrućinom, ali ništa na šta moje telo nije bilo pripremljeno.
Povremeni susreti na kružnoj stazi sa prijatejima iz Srbije su me dodatno motivisali, uz obostrane reči bodrenja.
Trčala su se dva kruga po 21.1 km.
Deo okreta je bio u centru grada, starom i najlepšem delu grada. Tu me je čekala i bodrila moja Ljiljana.
Čemu sam se najviše obradovao, ali podjednako i šta me je uplašilo u tom delu?
Bilo je odustajanja na biciklističkom segmenu, defekti, grčevi, problemi sa iscrpljenošću itd. Na trčanju još više.
Sve je to ona gledala.
Verujem, sa mnogo više brige nego ja kao učesnik trke.
U jednom pravcu, njene tople i snažne reči podrške i bodrenja su mi podigle elan, dok mi je na sledećem okretu i pri povratku, pa sve do samog cilja, odzvanjao njen glas u ušima: „Ako te ova trka ne ubije, ja ću te ubiti!“
Video sam joj strah u očima jer je postajala sve svesnija o kakvoj se trci radi, i znam da nikad više nije bila zabrinutija za mene. Polovina trčanja je odlično prošla, jedino što sam bio zaglavljen u zoni 1, a jedna od važnijih Vladinih napomena jeste da ne smem ulaziti u zonu 3. Telo se u tim trenucima namestilo tu gde jeste, bezbedno. Zona 2 je za njega bila misaona imenica. Jako čudno sam se osećao u tim trenucima. Sunce već polako zalazi, temperatura osetno opada i ulazim u mrak na nekih 10 km od cilja.
Čuo sam za mnoga iskustva trkača oko barijera, blokova, borbi samih sa sobom. Čega se sve nisam naslušao. Svaka priča, priča za sebe. Došao je red i na moju priču. Um je već počeo da me podbada da iz trčanja pređem u hodanje. Mamio me mišlju da ću, i ako ishodam, ući u vremenski limit od 17 sati. Tada sam negde bio na trinaest i po sati. Ako sam se ikada pošteno ispsovao, bilo je u tim trenucima. Rekao sam sebi da ću biti najveća… budem li hodao do linije cilja i da mogu da se… na sve što su drugi učinili za mene. Moj Vlada, moj Bane, a posebno moje Ljilja i Nina, kao i svi koji su bili sa mnom na putu ka ovome! Borba u glavi se odvijala do same linije cilja.
Ipak, ono što mi je dalo posebnu snagu jeste to što sam ovu trku trčao za moju majku, koja nas je napustila pre moje trke. Za majku, koja je svoje srce mnogo više davala drugima nego što ga je čuvala za sebe.
Ovu trku trčali smo moje i njeno srce zajedno.
Držala me je ta misao i nije puštala do linije cilja.
CILJ
Verovatno najteži deo za pisanje.
„DJORDJI, YOU ARE AN IRONMAN!“
Objavio je spiker kada sam ušao u cilj. Da li sam? Pa JESAM! Jasno i glasno! Nikad svesniji nisam bio koliko treba ČELIČNE volje da uradiš sve ovo. I da sve to ne bi bilo tako da sve ovo sa mnom nije delila moja još ČELIČNIJA lejdi.
Neko kraće vreme smo se zadržali oko preuzimanja stvari i dodatne okrepe, pa uputili ka kolima, sve popakovali i pošli put smeštaja. Parkirao sam auto, izašao i u tom trenutku ceo svet je stao. Seo sam pored auta. Ljilja me je zabrinuto pitala je l’ mi dobro. Uz osmeh sam joj odgovorio da je sve ok i da je to to. Više nije ostalo ni za jedan korak. Telo se opustilo, došlo sebi i postalo svesno šta mu se izdešavalo u prethodnih 15 sati neprestanog rada. Sačekao sam malo, duboko udahnuo, ustao i pravac soba.
Dosta je vremena prošlo dok sam odlučio da ovo svoje iskustvo prenesem na papir. Razlog je verovatno to što nisam bio preplavljen emocijama i što sam delimično bio utučen jer nemam skoro nikakvih reakcija na uspeh koji sam postigao. Činilo mi se da trka, koju samo što sam završio, tek treba da počne, a ne da je gotova. Trener, ali i drugi iskusniji su mi to ovako objasnili i to sam prihvatio – da nisam bio dobro spreman, fizički, psihički, nutritivno, sigurno je da bih se patio ne samo za vreme trke već i više dana nakon toga. I da bih je po tome mnogo više pamtio i imao drugačiju vrstu emocija, o kojoj bih pričao. Ja sam prošao suprotno od toga. Bez ijednog problema sve sam po planu odradio i već posle dva dana se vratio redovnim treninzima.
Po završenoj trci jasno i glasno sam rekao Ljilji, verovatno i još glasnije, verovatno da bih sebe bolje čuo: „Ovo sam sam sad uradio i nikad više!“
Pitam se samo zašto nisam bio još glasniji, jer sam već sutradan okrenuo ploču 🙂
Hvala svima; hvala ti Ljiki što si bila sa mnom sve ovo vreme, od starta do cilja ovog dugog putovanja; hvala ti moja Nini na podršci i razumevanju; Vlado, neizmerno sam ti zahvalan od srca na ovom proputovanju… Bane, za mene si drugi bog, život si mi iz korena promenio! Hvala svima vama koji ste nekako prihvatali moje izgovore za izostajanje sa druženja, hvala svim mojim rcn-ovcima koji su mi olakšavali ovaj put, trenirajući sa mnom. Duga je lista kome bih se sve zahvalio i ne zamerite. Hvala vam! Ova trka nije samo moja već trka svih nas! Zajedno smo je uradili. Vremena na trci je bilo dovoljno da se svakog pojedinačno setim i spomenem u mislima koliko mi je njegova podrška značila.
Zaključujem rečima mog junaka:
I am very respectful to those disabled by MS, but if just one person with multiple sclerosis takes up any kind of exercise after hearing my story, I will be the happiest man on earth
RAMON
p.s. Milice i kuma Nato, hvala vam na pomoći oko sređivanja teksta.
