Posle par istrčanih maratona, pojavio se raspis za trku u mom rodnom gradu – Jagodini. I to, ni manje ni više nego maratonska i polumaratonska distanca. Naravno, bez razmišljanja, prijavljujem maratonsku distancu, smatrajući da tom odlukom treba podržati organizaciju grada u kom sam načinio prve korake.
Kako je usledila globalna borba protiv Corone, gde su sva dešavanja odložena do daljenjeg, tako je i Jagodinski maraton odložen. Prijava za trku je ostala u sistemu za neke bolje dane.
Vreme je prolazilo i nije bilo naznake da će trke uopšte i biti. Pišem ovo, jer je trka bila odložena i naredne godine, naravno, uvek je postojao razlog zbog kog je jedna zdrava manifestacija morala biti odložena.
I tako, dosta vremena je prošlo (skoro tri godine) i u jednom trenutku na zvaničnom portalu organizatora pojavila se objava o trci, 2023. godina je bila ta, biće trke ali samo u formatu polumaratonske distance.
Naravno da sam u prvom mahu bio razočaran jer nema maratonske distance u mom gradu, ali nije ni bilo sumnje o tome da li se trči ili ne. Trčaće se naravno.
Početak septembra, veoma vreo dan, staza ravna i suncem obasjana. Veliki broj ljudi na stazi. Lepo je trčati dobro poznatim ulicama svog grada. Smatram da time izražavamo poštovanje prema njemu.
Uvek mora da postoji neka zamerka za organizatore događaja, ne u smislu da bi se ista kudila, nego da se na istim uči i napreduje, okrepne stanice jednostavno po onako vrelom danu mora imati više.
I trčalo se, zajedno sa drugarima iz Running Club-a Niš koji su kao i uvek bili spremni da podrže ovako lepu manifestaciju. Zadovoljstvo je moje, a iskreno se nadam da ćemo u nekim narednim godinama ponovo imati maratonsku distancu u gradu. Trkački pozdrav, lake noge na sledećoj trkačkoj avanturi.
