Prošlo je skoro 12 i po sati od kada sam krenuo, ulazim u ograđeni deo staze, više ne trčim ulicom, sada trčim po crvenom tepihu. Poslednje skretanje, već vidim cilj, do kraja je ostalo jako malo. Oko mene je masa ljudi svi prisutni me bodre dok se približavam ciljnoj liniji. Presrećan i preplavljen emocijama prolazim kroz cilj dok sa razglaza čujem kako oficijalni spiker izgovara čuvenu rečenicu: “Nikola, you are…”.
Polako, ovo je poslenji trenutak jedne duge i uzbudljive priče, koju ću pamtiti do kraja života. Nisam se ni pretstavio, nisam rekao kako sam uopšte došao do ovde, krenimo od početka.
Ja sam Nikola Klipa, ceo život sam igrao vaterpolo, pa je logično postaviti pitanje odakle ti na triatlonu? Da bi vam odgovorio na to pitanje moram da se vratim nekoliko godina unazad tačnije u 2018. godinu.
Te sada već davne 2018. godine, zbog niza nemilih događaja i razočaranja na koje neću trošiti ni reči ni vreme, rešio sam da prekinem svoju vaterpolo karijeru i da se posvetim drugim stvarima u životu, prvenstveno fakultetu i poslovnoj karijeri. Naravno to nije bilo nimalo lako, navikao sam da treniram svakog dana, ne može se takav stil života promeniti preko noći. Nastavio sam da se bavim sportom, ali isključivo rekrativno, najčešće je to bio fudbal/basket sa društvom, ili odlazak u teretanu. Malo sam i trčao, čak sam uspeo i da istrčim ceo maraton na jednom od treninga.
Igrom slučaja moji drugovi sa vaterpola Filip, Dušan i Mladen su odlučili da se prijave za olimpijski triatlon koji se održavao na Vlasinskom jezeru. Tako sam i saznao za ovaj sport. Olimpijski triatlon se sastoji od 1500m plivanja, 40km vožnje bicikle i 10km trčanja. Pošto sam već istrčao maraton, zašto ne bi pokušao i ovo? ‘Idem i ja na Vlasinu’ rekao sam sebi. Mogao bi da napišem još ceo jedan članak i prepričam kako je sve prošlo, ali ostavićemo to za neku narednu priliku. Svi moji drugari i ja smo uspešno završili trku što nam je i bio cilj. Meni se sam događaj svideo i znao sam da ću u budućnosti učestvovati ponovo.
Nakon trke, razgovarajući sa drugim takmičarima, saznajem da olimpijski triatlon nije jedina disciplina, da postoje i kraće i duže discipline, kao i da je najprestižnija od svih njih poznatija pod imenom IRONMAN. IRONMAN lepo zvuči, ali kada nakon toga čujete da se ova trka sastoji od 3800m plivanja, 180.2km vožnje bicikle i 42.2km trčanja više ne zvuči tako lepo već zastrašujuće. Svakako u meni se tog dana rodila misao da bih jednog dana možda mogao da uradim čak i to.
2019. godina
Imam 23 godine, uskoro punim 24, treba polako razmišljati o poslovnoj karijeri. Pronalazim prvi posao i počinjem da radim u IT sektoru, tačnije grana u koju sam zašao se zove Mašinsko učenje. Istovremeno sam na master studijama, nema se baš puno vremena za druge stvari, moram da se probijam i dokazujem u poslu.
2020. i 2021. godina
Godine korone, ceo svet je stao pa samim tim i sport. Slabo treniram, fokusiran sam na svoj posao. Korona je dobar izgovor zašto ne treniram. Na triatlon sam i zaboravio.
2022. godina
Korona, policijski čas, zatvaranja kao i moja fizička (ne)aktivnost i loša ishrana su uzeli danak. Nikada lošije nisam izgledao, nikada nisam bio u ovako lošoj formi, vreme je da se malo trgnem, vreme je da malo smršam. Prethodne 2 godine su bile užasne.
Počinjem malo da trčim, ali zbog prekomerne težine i loše forme moja kolena i zglobovi to veoma teško podnose. Nisam u stanju da trčim dva dana u nizu, nakon svakog treninga mi je potrebna pauza. Kako ne bi trenirao u prazno zadajem sebi cilj da istrčim Beogradski maraton. Uz nekoliko meseci priprema uspevam da smršam 10-ak kila i ostvarim ovaj cilj. Tada se u meni budi sada već davno zaboravljena misao o IRONMAN-u. Na žalost imam previše poslovnih obaveza, a moram da završim i fakultet koji sam malo zapostavio, ipak je to bitnija stvar. Ovo je bio samo još jedan vrlo lep izgovor da ne treniram, dobro ovog puta sam makar završio master studije i postao master matematičar, nije ni to loše zar ne?
Na sreću uradio sam barem jednu dobru stvar u ovom periodu, kupio sam svoju prvu trkačku biciklu. Crna “Nishiki” drumašica, napravljena od karbona, teška svega 7.5kg, najbolja bicikla koju sam ikada vozio. Na žalost nakon završetka studija ponovo sam se ulenjio i ugojio, ali sam na kraju godine odlučio da ću sledeće godine to sve ispraviti, da ću konačno realizovati ono što sam nekada davno sebi obećao. Znam, zvuči kao jedno od onih praznih novogodišnjih obećanja koje niko nikada ne ispuni.
2023. godina – Alea iacta est!
Januar
Vreme je da krenemo u akciju, prvo da odlučim gde ću se takmičiti. Naravno gledam da uštedim, svestan sam da će sve ovo puno koštati. Italija nije tako daleko, nije preskupa zemlja, pliva se u moru, biciklistička i maratonska trasa su relativno ravne, a samo takmičenje se održava sredinom Septembra, tako da ću imati nešto malo više od 8 meseci da se pripremim. To je to, odlučeno takmičiću se u Italiji, tačnije u malom gradu po imenu Ćervia.
Sada je vreme da se napravi neki trening plan. Počinjem da čitam savete i prikupljam informacije na interentu. Gotovo svi treneri, novajlijama preopručuju najmanje godinu dana priprema, a neki malo stroži treneri idu i do te mere da predlažu čak i 3 godine treninga. Naravno ovo je sve individualno i zavisi od trenutne fizičke spreme i fizičkih mogućnosti pojedinaca. Pored toga preporučuje se i učešće na polu distanci pre nego što se pokuša sa punom distancom.
Internet nije bio od velike pomoći, s obzirom na to da ja imam samo 8 meseci da se spremim, što je manje od minimuma koji treneri preoručuju, i u skladu sa tim dizajniraju trening programe. Neću moći da koristim gotove trening programe, moraću sam nešto da smislim. Počinjem sa laganim treninzima, plan je da slušam svoje telo i postepeno podižem intenzitet, a ostale stvari i probleme ću rešavati u hodu.
Ups! Zaboravio sam da napomenem – u trenutku početka priprema imam 106kg, trčanje ne ide kako treba, imam jake bolove u kolenima i zglobovima. Kraj je januara, a ja praktično nisam napravio nikakav napredak, moj trenutni maksimum je oko 10km.
Februar
Shvatio sam da se ishrana mora korigovati, jer ako ne smršam ovo neće ići. Pregledao sam milion različitih dijeta, ali sve su bile previše naporne. U toliko i toliko sati pojesti toliko i toliko toga i toga… Neodrživo na duže staze.
Igrom slučaja nailazim na autofagiju, dijeta koja mi dozvoljava da jedem šta god želim i koliko god želim. Imam 8 sati u toku dana kada smem da jedem i nakon toga 16 sati posta. Ovo nije tako strašno, postoji samo jedno pravilo koje se mora poštovati, a to je da se ne sme jesti posle 17h, zvuči izvodljivo. Prvih 10-ak dana je bilo problema i borbe sa samim sobom, ali izdžao sam. Nakon toga ova dijeta mi nije pretstavljala nikakv problem i u neku ruku postala potpuno normalan deo mog života.
U toku Februara sam izgubio oko 5kg i uspeo da povećam intenzitet trčanja. Bolovi u kolenima i tetivama su i dalje prisutni i intenzivni, ali sve to lakše podnosim, prvi rezultati su tu, napravljen je mali pomak.
Mart
Došlo je vreme za prve testove fizičke spreme. Prijavio sam se za polumaratone u Nišu i Kruševcu. Uspeo sam da istrčim oba, ali moram da priznam da nije bilo lako, dosta sam se mučio. Vremena naravno nisu impresivna (oko 2h), ali ovo je znak da sam na pravom putu, autofagija i treninzi imaju efekta i daju rezultate.
April
Beogradski maraton je i ove godine bio u Aprilu. Moje drugo učešće i jedan od glavnih testova moje fizičke spreme. Imam oko 96kg još uvek sam predebeo za maratonca, ali sam napravio ozbiljan napredak u prethodna dva meseca. Bilo je veoma teško, boleo me je svaki mišić, svaki zglob i svaka tetiva, ali sam nekako stigao do cilja. Ako se uzme u obzir da samo 3 meseca ranije nisam mogao da istrčim ni 10km u kontinuitetu, ovo je sjajan rezultat.
Maj-Jun
Ne takmičim se više nigde, treniram redovno. Vreme se takođe popravilo, pa sada vozim i bajs (za trenažere nisam ni čuo, vožnje bicikle do sada nije ni bilo), uglavnom kraće relacije od 30-40km, 2-3 puta nedeljno. Sredinom juna konačno padam ispod 90kg. Od gotovo svih prijatelja i poznanika dobijam komentare kako sam se prepolovio, kako sam se potpuno promenio. Iako mi je bilo drago zbog toga, nisam dozvolio da me ovo poremeti. Potpuno sam svestan da će IRONMAN biti nešto sasvim drugačije i mnogo teže od bilo kog treninga, ili bilo koje trke koju sam ikada radio. Svaki kilogram viška može biti poguban za moja kolena. Dobra stvar je što konačno osećam olakšanje, bolova u kolenima i tetivama više nema, ili su minimalni i potpuno podnošljivi. I dalje se striktno držim autofagije i treniram sada već svakodnevno.
Jul-Avgust
Saznajem da je za učešće na IRONMAN-u potrebna licena triatlonskog saveza, koju ja, naravno, nemam. Stupam u kontakt sa ljudima iz saveza kako bi je dobio, a preko njih saznajem da u mom Nišu zapravo postoji triatlonski klub, samo se iz naziva kluba to ne može direktno zaključiti 😊 Tu upoznajem Djordja Andjelkovića, predsednika kluba RCN iz Niša, koji je već učestvovao i uspešno završio IRONMAN trku u Klagenfurtu. U razgovoru sa njim shvatam koliko stvari ne znam o ovom sportu.
Ljudima koji su u triatlonu ove stvari su potpuno bazične, ali ja čak nisam ni koristio sprineterice na bicikli, trenirao sam u običnim patikama, istim onim u kojima i trčim. Naravno, planirao sam tako i da se takmičim. Plivačko i triatlonsko odelo takođe nisam imao, niti sam planirao da ih kupim. Na plivačko odelo sam celog života gledao (i dalje gledam) kao na prevaru i nepotrebno bacanje para, na kraju krajeva u plivanju je zabranjeno sa razlogom. Ovo je jedan od retkih saveta koje sam dobio od Djoleta i koji nisam poslušao, već tvrdoglavo ostao pri svom stavu. Na kraju sam se ipak odlučio da kupim triatlonsko odelo, a bez plivačkog odela ću pregurati 3800m, ipak sam ja vaterpolista, prošao sam kroz mnogo gore plivačke treninge od ovog, uključujući i one gde se plivalo i po 10km 😊 Pored osnovnih saveta u vezi sa opremom i pripremama za trku od Djoleta sam dobio i savete u vezi nutricije na samoj trci.
Treba napomenuti da sam u ovom periodu imao oko 85-86kg, konačno sam mogao da treniram punim intenzitetom i bez bolova u kolenima. Tokom jula i avgusta trčao sam na nedeljnom nivou 40-50km i vozio biciklu izmedju 200-220km. Krajem avgusta sam dodatno pojačao treninge tako što sam konačno počeo i da plivam. Dakle u poslenjih nekoliko nedelja sam trčao 40-50km, vozio biciklu 200-220km i plivao 5-7km na nedeljnom nivou.
Da, za plivački deo sam se pripremao samo 3 nedelje. Što bi na televiziji rekli, ne pokušavajte ovo ni kod kuće, ni u školi 🙂 Šalu na stranu ako planirate da se takmičite, moj savet vam je da mnogo ozbiljnije pristupite plivačkim treninzima, po mogućnosti angažujete trenera ili ako za to postoje mogućnosti priključite se lokalnom plivačkom klubu.
Nedelja trke
Trka je planirana za subotu 16.9.2023. Dolazim u Ćerviu 3 dana ranije. Ćervia je malo i prelepo mesto na Jadranskoj obali Italije nedaleko od Riminija i San Marina. Nažalost, neću imati previše vremena za razelgedanje i uživanje, imam dosta obaveza oko samog takmičenja. Prvo registracija, onda preuzimanje startnih paketa, obavezan briefing i na kraju check-in koji se mora odraditi dan ranije.
Naravno sa monom je krenula i moja sestra Anja, koja mi je bila glavna podrška u ovoj ekspediciji, takozvani IRONMATE. Bila je prisutna i ekipa iz Srbije, koja uključuje Nenada iz Novog Sada. Iskoristio bih ovu priliku da mu se još jednom posebno zahvalim jer mi je mnogo pomogao i pristao da preveze moj bajs, da nije bilo njega ne znam ni da li bi se takmičio. Tu su bili i Srdjan i Jelena iz BRC-a, kao i Djordje koga smo upoznali prilikom registracije. Bilo je naravno još naših takmičara, ali nisam imao prilike da sve upoznam.
Nenadu, Djordju i meni je ovo bila prva IRONMAN trka, a Srdjan je već odradio jednu u Barseloni prethodne godine i važio je za najozbiljnijeg takmičara iz Srbije, što je na samoj trci u potpunosti opravdao. U svakom slučaju sjajna ekipa, sa kojom sam provodio slobodno vreme i koja mi je mnogo značila.
U toku ove nedelje je intenzitet treninga bio slab, štedela se energija za trku. Odradio sam 2 kratka plivačka treninga u moru jer je prošlo nekoliko godina od kada sam poslednji put plivao bilo gde van bazena. Treba malo obratiti pažnju i na taj detalj i pripremiti se za talase, slanu vodu i druge izazove koje sa sobom nosi takozvani “open water swimming”.
Što se kilaže tiče iako ona više nije problematična, ipak nisam uspeo da dođem do željene brojke. Cilj mi je bio da imam 80kg na trci, ali sam se zaustavio na 83kg i sa tom težinom ću trčati u subotu. Nije strašno, živeću sa tim, valjda mi se neće obiti o glavu. Ako se uporedi sa 106kg sa početka godine ovo je nezamisliv napredak 😊
Subota 16.9.2023.
Došao je i taj dan, vreme je da pokažem da sav trud uložen u prethodnih 8 meseci nije bio uzaludan. Dobro sam se naspavao i došao svež, pripremljen i maksimalno motivisan. Trka se odvija po modelu “rolling start” što znači da će na svakih 10 sekundi startovati po 6 takmičara.
Prva disciplina – Plivanje
Takmičari se sami raspoređuju u startne grupe u zavisnosti od plivačkih mogućnosti. Ja sam na treninzima u proseku plivao oko 1h i 5min, ali nisam radio treninge van bazena niti sam bio prinudjen da se guram sa drugima. Zbog ovih otežavajućih faktora odlučio sam da stanem u treću grupu, tačnije grupu gde je očekivano vreme izmedju 1h10min i 1h20min, to sigurno mogu. Ispred mene je više od 1000 takmičara, čekao sam preko sat vremena samo da bi startovao, a kada sam startovao shvatio sam kakvu sam grešku napravio. Ovde ću izneti prvu i jedinu negativnu stvar o takmičenju.
Mogu reći da je više od 50% triatlonaca apsolutno nerealno i nepošteno pri odabiru startne grupe, oni to ne rade u skladu sa svojim plivačkim kvalitetima, već samo žele da se gurnu što više napred, iako to nema nikakve logike, jer se vreme meri za svakog takmičara posebno u zavisnosti od toga kada je prošao kroz startnu liniju. Posledica toga je naravno velika gužva, zbog koje sam morao stalno da zastajem dižem glavu i tražim slobodan prostor, koji bi koristito za preticanje.
Preticao sam ljude redom, non-stop, tokom svih 3800m, ispred mene su bili ljudi sa očajnom plivačkom tehnikom, kojima je mesto u poslednjoj grupi i koji su precenili svoje plivačke sposobnosti za više od pola sata. Ni sam ne znam koliko sam takmičara pretekao 300, 400, 500 možda i više ko zna.
Iako sam bio zadovoljan tempom kojim plivam, bio sam poprilično iznerviran zbog već opisanog problema, kao i činjenice da organizatori nemaju ni jedno pravilo koje bi to sprečilo, smanjilo gužvu i sankcionisalo ovakav vid po meni nesportskog ponašanja (kazneni minuti za veliko prekoračenje očekivanog vremena ili tako nešto). Na sreću, uspeo sam da kanališem svu negativnu energiju i usmerim je kako treba. I pored svega uspevam da završavam za 1h i 6min, a zbog već pomenutog besa i nervoze umor ne osećam ni najmanje.
Prva tranzicija
Prilikom ulaska u tranzicionu zonu razmišljam možda i nije tako loše što su me iznervirali, dosta sam svežiji nego što bi bio u normalnim uslovima, hvala im 😊 Taktika je bila, da kroz tranziciju ne žurim. Laganim tempom sam došao do svojih stvari, obuo sprinterice, zakačio startni broj oko struka, stavio kacigu na glavu i krenuo ka svojoj bicikli. Usput sam uzeo jedan gel i popio malo vode kako bi se osvežio i što svežiji ušao u sledeću disciplinu.
Druga disciplina – Biciklizam
Nakon prolaska kroz prvu tranziciju krećem u 180km dugu vožnju. Prvih nekoliko kilometara se vozi kroz Ćerviu, nakon toga se izlazi na magistralni put, gde se voze 2 kruga i gde se odvija najveći deo trke. Put je dobar, ima nekih rupa koje treba zaobići, ali ništa što već nisam video. Ima ukupno 6 okrepnih stanica, okvirno na svakih 30km po jedna, ili u mom slučaju na svakih sat vremena po jedna, što je odlično.
Sve se odvija po planu, vozim svojim tempom, nije dozvoljen drafting, pokušavam da držim odstojanje kako ne bi dobio kaznu. Staza je većim delom ravna, ne previše zahtevna ali generalno monotona i dosadna, bez nekih lepih prizora koji bi mi ostali u sećanju. Na 60km, a kasnije i na 130km se nalazi najstrmiji deo staze, uspon dug oko 4km, praćen jednako dugom i jednako strmom nizbrdicom. Jedini deo staze gde se ritam zapravo menja, deo koji vas malo probudi, razmrda i razbije monotonu vožnju po ravnoj stazi. Iako ovaj deo važi za najteži deo staze i ogroman broj ljudi ovde gura biciklu, meni se ovaj deo svideo i prošao sam ga vrlo lagano. Ipak mi u Nišu imamo mnogo ozbiljnije uzbrdice od ove 😊 Na samom vrhu ovog uspona ulazite u mesto koje se zove Bertinoro koje je najlepši i najinteresantniji deo na celoj biciklističkoj trasi. Pored fokusa na vožnju, vodim računa i o pravilnom unosu gelova i vode. Generalno prvih 160km je prošlo savršeno, po planu i bez problema.
Dolazim do isključenja sa magistralnog puta i krećem nazad ka Ćerviji. Plan je da u poslednjih 20km malo usporim i sačuvam noge za maraton koji sledi. Ovde prvi put dolazi do problema, a za to se postarao izuzetno jak vetar koji je duvao pravo u grudi. Moj plan o štednji energije i mišića u poslednjih 20km je potpuno propao i morao sam da motam izuzetno jako i pravo kroz vetar. Poslednjih 20km su mi pali teže nego prethodnih 50km i to bez imalo preterivanja. Ipak nekako sam prešao ovu deonicu i nakon 6h 30min vožnje stigao do tranzicione zone, gde me je sačekala sestra kao i ostatak ekipe iz Srbije kako bi mi pružili podršku.
Druga tranzicija
Osim vetra do sada nije bilo većih problema, ali sada počinjem da plaćam danak zbog grešaka koje sam pravio u toku pripremnog perioda. Moja stopala su navikla na meke UnderArmour patike u kojima sam i trčao i vozio bajs u toku 95% priprema. Sprinterice koje sam kupio su tvrde, a koristio sam ih samo u poslednje 2-3 nedelje. Stopala se za ovaj kratak vremenski period nisu dovoljno privikla na sprinterice, zbog čega osećam ogromne bolove. Umor je takođe prisutan, ali ne pretstavlja glavni problem. Zbog bolova u stopalima jedva hodam, razmišljam čak i da odustanem. Odlučujem da u tranzicionoj zoni napravim kraću pauzu od 5-6 minuta, koja mi je dosta prijala i omogućila da ipak nastavim trku.
Takođe prisutan je još jedan problem i to sa stomakom. U toku treninga nisam koristio gelove niti bilo koju drugu suplementaciju, unosio sam samo vodu. Prvi put sam ih probao na trci što je ogromna i nimalo naivna greška. Iako su mi dosta značili na bicikli sada mi se sve smućkalo u stomaku i pretstavlja problem, čak izaziva i mučnine. Kako bi nastavio trku ovde donosim drakonsku odluku, a to je da nema više nikakvih gelova do kraja trke. Ljudi koji su trčali maratone ili bilo koju drugu dugačku trku razumeju da je ovaj potez ravan samoubistvu, ali to je bio jedini način da nastavim dalje. Nakon 3800m plivanja i 180km vožnje bicikle, trčaću maraton “na suvo”, bez gelova, unosiću samo vodu.
Treća disciplina – Trčanje
Izlazim iz tranzicione zone, stopala me bole, u stomaku mi se sve mućka, idem sporo, ali sam sebi zadao cilj da istrčim barem prvih 10km, pa ako treba nakon toga ću prehodati naredna 32km, ima dovoljno vremena čak i za ovakvu taktiku. Vremenski limit je 16h a meni je za plivanje, vožnju bicikle i obe tranzicije bilo potrebno nešto manje od 8h, dakle vreme nije problem imam još 8h da završim maraton. Naravno plan je da trčim što više mogu, ali sam srećan zbog činjenice da postoji rezervni plan koji ću primeniti samo u slučaju kranje nužde.
Nekim čudom bol u stopalima se smanjuje iz minuta i minut i već nakon 10-ak minuta moja stopala su u odličnom stanju, nema više problema mogu da trčim normalno, mekane patike su učinile svoje. Staza kojom trčim je kružna, sastoji se od 4 kruga od po 10.5km i u svakom od krugova imamo na raspolaganju 4 okrepne stanice. Moja taktika je sada vrlo jasna, trčim bez pauza izmedju okrepnih stanica, na okrepnoj stanici uzimam 2 čaše vode i hodam narednih 100-150m kako bi mogao lepo da popijem vodu, bez da mi se još više mućka po stomaku. Ova taktika radi fenomenalno, završavam prvi krug za oko sat vremena i idem dalje. Na plivanju i na bicikli smo bili prepušteni sami sebi, međutim ovde je drugačije. Na kraju svakog kruga me čeka sestra, čija mi podrška mnogo znači. Treba pohvaliti i Italijane, lokalce koji su nas bodrili tokom cele trke, uvek ste mogli da čujete “Ajde”, “Come on”, “Andiamo”, “Bravo”… Nije bilo mirnih i tihih delova, imali smo podršku svuda.
Snaga je tu, noge su dobro, nema grčeva, stopala me više ne bole, jedini problem koji i dalje imam je sa stomakom. Nastavljam istim tempom i primenjujem istu taktiku sa laganim hodom kod okrepnih stanica. Na sredini drugog kruga sam ipak bio primoran da odem do toaleta. Nakon ove pauze nastavljam dalje, moj problem sa stomakom je i dalje prisutan, ali je dosta bolje. Završavam i drugi krug, polumaraton je gotov, ostaje još “samo” druga polovina. Kada pričam o težini polumaratona i maratona često volim da kažem kako polumaraton nije polovina maratona. Ovo zvuči kontradiktorno, ali svi koji su se oprobali u maratonu osetili su na svojoj koži pakao koji donosi druga polovina. Krize, grčevi, umor, mentalna borba i misli o odustajanju, sve je to bilo prisutno na Beogradskom maratonu samo par meseci ranije, a ovaj put ulazim u drugu polovinu mnogo umorniji i istrošeniji.
Šta je tu je, kako je meni tako je i ostalima, moram dalje, trudim se da ne razmišljam o umoru i o problemima kroz koje sam prošao na prethodnom maratonu. Fokusiram se na trku i pokušavam da održim stabilan ritam. Uspevam u tome, istim pristupom završavam i treći krug, ostalo je nešto više od 10km do cilja. Umoran sam, ali znam da će za oko sat vremena sve biti gotovo, iako posao nije završen, u mojoj glavi se konačno javlja optimistična misao “To je to uspeo si, pobedio si!!!”
Dva puta sam trčao Beogradski maraton i oba puta sam se u poslednjih 10km borio za život. Nekim čudom ovog puta krize nije bilo. Deluje dosadno kada samo to kažem, ali četvri krug prolazi isto kao i treći, možda za nijansu sporije, ali to svakako nije ni bitno. Dolazim do kružnog toka gde takmičari koji završavaju trku idu pravo, a oni koji ulaze u sledeći krug skreću desno. Ja ovog puta idem pravo, ostalo je manje od 500m. Nakon 300m skrećem levo ka završnom delu staze.
Prošlo je skoro 12 i po sati od kada sam krenuo, ulzim u ograđeni deo staze, više ne trčim ulicom, sada trčim po crvenom tepihu. Poslednje skretanje, već vidim cilj, do kraja je ostalo jako malo. Oko mene je masa ljudi svi prisutni me bodre dok se približavam ciljnoj liniji. Presrećan i preplavljen emocijama prolazim kroz cilj dok sa razglaza čujem kako oficijalni spiker izgovara čuvenu rečenicu:
“Nikola, you’re an IRONMAN”
Nakon trke
Nakon prolaska kroz cilj dobijam medalju i ulazim u ogroman šator koji je namenjen takmičarima. Srećem Nenada koji je završio trku nekoliko minuta pre mene. Italijani su se pobrinuli da spreme sve najbolje što italijanska kuhinja ima da ponudi. Bilo je svega, pica, palačinki, pasti, lazanja, riba, hobotnica, salata, čorbi, drugih jela… Međutim zbog premora nisam mogao da jedem, ovo je možda i prvi put u životu da mi se to desilo, sećate se valjda da sam do skoro imao preko 100kg 😊
Na izlazu iz šatora su nas čekali Srdjan, Jelena i naravno moj IRONMATE, moja sestra Anja. Nakon uzajamnih čestitki, slikanja i kratke proslave, pokupili smo svoje stvari, odradili check-out i uputili se ka apartmanu na i više nego zaslužen odmor.
Oporavak
Izgleda da sam odradio toliko dobar posao u toku priprema, da potrebe za oporavkom nije ni bilo. Očekivao sam probleme, posebno dan nakon trke, ali nije ih bilo. Imao sam samo blage upale, koje mi nisu pretstavljale nikakv problem. Dva dana nakon trke sam bio kao nov, ali sam ipak odlučio da napravim pauzu od nedelju dana za svaki slučaj.
2024. i planovi za budućnost
Svoj prvi IRONMAN ću pamtiti zauvek, ali moja IRONMAN priča nije gotova. Mnogo stranica tek treba napisati. Ovaj put telo je u odličnom stanju, prekomerna težina i bolovi u kolenima su sada daleka prošlost. Od prvog januara treniram ozbiljno i pripremam se za ono što me očekuje. Plan je da u 2024 godini nastupim na dve IRONMAN trke. Oradeu sam već prijavio, a odluku između Barselone i Cascaisa još uvek nisam doneo. Naravno u sklopu priprema odradiću još mnogo polumaratona, maratona i olimpijskih triatlona.
Što se planova za dalju bućnost tiče. Havaji su “Sveta Zemlja” u ovom sportu, plan je da jedne godine letujem u Koni 😊
