Sport za tebe predstavlja?
Za mene lično sport predstavlja borbu sa samim sobom, sa načinom života kakav živimo
danas, i prkos godinama koje se polako gomilaju. Generalno sportisti su za mene moderni
gladijatori, posvećeni svojim ciljevima, procesima i pomeranju granica mogućeg.
Omiljena disciplina ti je?
Plivanje. Disciplina u kojoj mogu biti opušten sam sa svojim mislima a u isto vreme
maksimalno fokusiran i skoncentrisan jer i najmanja greska u planiranju tempa i energije, ili
u tehnici koja se gubi sa umorom, može iscrpeti svu energiju u minuti. Na svom prvom
triatlonu sam odlučio da ću pratiti jednog mlađeg dečka, koji je delovao kao početnik, kako
bi držao tempo i pravac (što nije ni malo lako na otvorenim vodama). Nakon 10 minuta sam
izgubio svu snagu, nisam mogao lepo da dišem i jedva sam završio trku. Trik je u tome što
tada nisam znao da je dečko kog sam pratio profesionalni plivač koji je bio u početničkoj
grupi jer se nije bavio do sada biciklizmom i trčanjem.
Najzahtevija disciplina ti je?
Definitivno trčanje. Trčanje je za mene uvek bila aktivnost koju sam gledao da izbegnem
kojim god sportom da sam se bavio. Čak i ranije, dok sam se aktivno bavio borilačkim
veštinama redovno sam izbegavao trčanje na zagrevanju ili kondicionim vežbama. Trčanje je
meni bilo naporno i neprivlačno, u nekom trenutku sam lakše mogao da preplivam
određene distance nego da ih pretrcim.
Ono što je prelomilo u meni da krenem i sa ovom disciplinom je taj inat koji je postao naš
nacionalni potpis. Dovoljno je bilo da sebi kažem da je nemoguće pretrčati 5km sa 100kg, i
eto mi izazova da pretrčim 21km.
Kako si se odlučio za Ironman?
U početku sam išao samo na plivanje, kao aktivnost koja je trebala da mi pomogne da
regulišem telesnu težinu. Pošto sam plivao sa triatloncima, krenuo sam sa njima da vozim
biciklu a potom lagano i da trčkaram ali bez želje da probam i neko takmičenje. Međutim,
drug iz trkačkog udruženja u Nišu nas je neobavezno prijavio u triatlonski savez, a zatim i
neprimetno naterao da krenemo sa sprint triatlonom, pa olimpijskim a onda i IRONMAN
distancama. Ukratko, povuklo me loše društvo
Kako izgleda odlzak na Ironman?
Sam odlazak je jedan vid doživljaja, praćen u isto vreme strahom od neuspeha i odvažnošću
zbog prihvatanja takvog izazova. Miks samopouzdanja zbog discipline u sprovedenom plana,
ali i sumnjom da intezitet treninga možda nije bio dovoljan. Nakon pripreme i pre polaska
pravi se detaljan plan šta sve treba poneti, šta je u kom delu trke potrebno, i šta je potrebno
da imamo i nakon trke. Dodatno se kreira strategija, šta doručkovati, kojim tempom privati
1,9km, ishrana u toku trke, hidratacija, kako voziti najbrže tih 90km na bicikli, a da sačuvaš
dovoljno snage za polumaraton koji te čeka na kraju kada si već prilično iscrpljen.
Kako izgleda tvoj trening za ironman?
Ono što je najzahtevnije je obezbediti vreme. Svi pričamo o balansu privatnog – poslovnog,
dok je sama priprema za bilo koji sport izdržljivosti još jedna krupna stavka koju treba
izbalansirati. Nakon što to organizujete, obezbedite podršku i razumevanje svojih najblžih,
ostaje vam “samo” da uklopite 2-3 treninga plivanja, 3-4 vožnje biciklom i isto toliko trčanja
uz dodatni trening snage. Ukratko radnim danima pre ili posle posla se rade kraći i
eksplozivniji treninzi (često i pre i posle), dok su vikendi rezervisani za trčanje duže od sat
vremena i vožnje bicikle od 80-140km. Često vikendom spojimo dugu vožnju i trčanje u isti
trening.
Koje pripreme u koje je uključena ishrana se moraju sprovesti?
Paradox u sportovima izdržljivosti je što moraš da paziš na telesnu težinu, ali moraš da
unosiš i ugljene hidrate. Lično ja često angažujem sportskog nutricionistu, koji mi u odnosu
na intezitet treninga pripremi plan ishrane koji se svodi na maksimalni mogući unos
proteina, i pažljivo izračunat unos ugljenih hidrata kako bi imao snage za trening, a u isto
vreme izgubio koji kilogram.
Postoji li momenat: Šta je meni ovo trebalo?
Ne, nema takvih momenata. Možda samo u trenucima pripreme, odlaska na takmičenje, zagrevanja i dok traje trka. 🙂 Postoji jedno pitanje koje trener mojim sinovima stalno postavlja: “Šta rade sportisti?” Tačan odgovor je: “Trpe”. Mi dodatno i patimo.🙂 Još jedna od triatlonskih omiljenih izjava je da patnja nikad ne prestaje, koliko god da si trenirao, bol, mučenje, preispitivanje je isto, jedina razlika je što si brži nego kada si manje trenirao. Ono što sebi nisam nikad mogao da objasnim na logičan način, ali je neverovatan doživljaj, dok trčiš zadnjih 10ak kilometara od ukupno 113km razmišljaš da li je bolje da se onesvestiš ili sam odustaneš, a onda sat vremena nakon završetka trke dobiješ neverovatnu želju da to ponoviš.
Ogroman uspeh je završiti trku Ironman, sprema se i Beograd 2024 postavlja se pitanje šta dalje?
Ironman je neverovatan uspeh. Bitno je da napomenem da je full Ironman 3,8km plivanja, 180km bicikla i 42km trčanja. I cilj mi je da to uradim u naredne 3 godine. Disciplina u kojoj ja učestvujem je half Ironman što je 1,9km plivanja, 90km bicikla i 21km trčanja. Koliko god je zahtevno pripremati se i učestvovati na half distanci, full distanca je druga dimenzija koja zahteva drugačiji pristup, daleko više odricanja i ulaganja. Što se mojih trka tiče odlučio sam da spojim dve lepe stvari, trke i putovanja, pa ću samim tim ići samo na trke na kojima nisam bio do sada što isključuje Beogradsku trku. Sigurne distance za 2024 su maraton u Barseloni i half Ironman u Temišvaru, za ostale se još dogovaramo.
Tvoja poruka za one koji razmišljaju o eventualnom učešću ?
Odustanite dok još možete.🙂 Iako deluje šaljivo ima istine u ovome, jer kad jednom krenete teško je odustati, jednim delom vam to ego i inat ne dozvoljavaju, a drugim delom se stvara neki vid zavisnosti koji milioni učesnika disciplina izdržljivosti ne mogu da opišu. Treba znati da sve ovo iziskuje dosta vremena, sredstava i volje, kao i puno planiranja (odlično za usavršavanje veština projekt menadžmenta), ali zauzvrat se pored fizičkog i mentalnog zdravlja dobija i zadovoljstvo koje se rečima ne može opisati.
