Na nekom od prvih treninga trčanja, još pre nego što sam postala član ovog veselog RCN društva, pitala sam Đorđa koje sve trke postoje u triatlonu i koje distance treba da se savladaju za svaku od njih.
Momentalno sam dobila sve detaljne uvodne informacije o ovom sportu. Pomenuo je olimpijsku distancu i ta dužina mi je izgledala kao nešto što ću moći da uradim.
,,Ako hoćeš da spremiš neku trku, nedeljno moraš da imas 9 treninga, oprema je skupa, kotizacije za trku su velike“ (uf, to se ne uklapa trenutno u moje planove i obaveze). Počela sam samo da trčim redovno i prijavila sam prvi polumaraton, ali ostala je želja za triatlonom.
Volim vodu i mislim da znam da plivam, naučila sam na Vlasinskom jezeru još kao mala devojčica: trava, hladna voda, mulj i blato nisu prepreka, dužina jeste – odjednom bez stajanja ne mogu da isplivam tu dužinu.
Druga disciplina – bicikla. Dobro, to znam, većina ožiljaka na rukama je od dečjeg trkanja bmx biciklama. Drumska bicikla, drugačiji položaj pri vožnji, može da bude problem.
Početno ulaganje za opremu… e, to je već veliki problem.
Nastavila sam da samo trčim i polako sakupljam potrebnu opremu. Za 39. rođendan od Branka, mog supruga, kao poklon dobila sam drumsku biciklu (nije Canyon, al dobro – poklonu se u zube ne gleda). Ubrzo smo kupili i trenažer.
Posle Nove godine prijavila sam trku i dobila plan treninga.
Krenula sam na bazen i redovna sam bila na klupskim noćnim treninzima (kad vec ne izlazim zbog tolikih treninga – izlazak i druženje na klupskom noćnom plivanju ponedeljkom, sredom i petkom i nije tako loše).
Odmah su mi tamo objasnili da moje plivanje i nije baš vrhunsko kako sam ja mislila (i u šta sam se posle prvog snimka i sama uverila), pa sam počela da radim na uvežbavanju tehnike plivanja.
Biciklu sam uglavnom vozila na trenažeru, ali sam i sa klubom vozila 2-3 zajednička treninga.
U međuvremenu sam učestvovala na polumaratonima u Nišu, Temišvaru i Berlinu.
Olimpijska distanca 11 tri organizovana je na Srebrnom jezeru 2. juna. Zajedno sa Đorđem, Strahinjom i Mišom krenuli smo tog jutra da pokupimo startni paket i pripremimo stvari za trku – po vojničkom planu. Tada sam shvatila da je dobra organizacija potrebnih stvari veoma bitna u ovom sportu.
Sama trka je krenula prozivkom muških učesnika, a potom i ženskih i ekipnih trialonaca. Plivali smo u neoprenskim odelima u toploj vodi po sunčanom vremenu. Od starta sam krenula u laganom ritmu, zaveslaj po zaveslaj, znajući da me ceka jos 40 km pedaliranja, a onda i 10 km trčanja po jakom suncu.
Ukupno je učestvovalo tridesetak žena, tako da nije bilo gužve na plivačkoj stazi. Plivalo se do bove 750 m, a onda do obale još toliko.
Izlazak iz vode i prva tranzicija – pa i nije toliko strašno, sem brda na koje treba da se popnem u mokrom odelu.
Na biciklističkom segmentu nisam uspevala da vozim u grupi, ali sama staza kojom se vozi vijuga pored Dunava i poseban je vizuelni ugođaj. Bodrenje timskih kolega u toku vožnje davalo mi je snagu da nastavim.
Druga tranzicija je bila lakša od prve – nema skidanja mokrog neoprena, ali sam start trčanja je nezgodan jer noge, umorne od bicikle, sad moraju i da trče. Uz podršku i osmehe dragih lica moje dece i supruga skupila sam snagu potrebnu za jos 10 km trčanja.
Trčala su se četiri kruga sa okrepama na svakom okretu po sunčanom i toplom vremenu, polivanje na svakoj okrepnoj stanici je pomagalo. Uz podršku klupskih kolega u mimohodu, uspela sam da stignem do dugo iščekivanog ulaska u 50-ak metara ciljne ravnine.
Sa klupskom zastavom u ruci, završnim skokom olakšanja i zadovoljnim osmehom na licu prešla sam ciljnu liniju i postala triatlonka :).
