Trčanje je moj stil života. Zahvaljujući trčanju, uspevam da odolim svakodnevnim stresnim situacijama i ubrzanom načinu života i da život učinim prijatnijim. Sigurna sam da ne bih uspela da podnesem tolike obaveza da nisam u dobroj formi. Sigurno je da bih bila manje efiksana. Na treninzima se posvećujem i unapređivanju povezanosti sa trenutkom, sobom, emocijama koje nosim i prirodom. Pored toga, unapređujem strpljivost, uzdržanost i požrtvovanost. Život nam nikada neće podariti ono što ne možemo da podnesemo. Kad god mi je teško da istrajem u nečemu, ja se setim toga. Svaki problem i poteškoću bilo kog tipa pretvaram u izazov. Što vise izazova, to je više mogućnosti za lični razvoj. Toliko toga treba još naučiti. Ako odustanemo, odustali smo od sebe i šanse da postanemo bolji.
Mislim da sam trkačku karijeru započela pre nešto više od 30 godina. Ideja i želja za trčanjem se javila poprilično rano u mojoj mladosti, ali svi moji pokušaji bili su neuspešni nakon pretrčanih 50 m. U nadmetanju i školskom krosu sam pokazivala dobre rezultate, ali kada bih se našla sama na stazi, uvek bih stala nakon 50 m, pa sam i odustala od daljih pokušaja. Onda je naišao pubertet, srednja škola, fakultet… period mog života u kome nije bilo sporta.
Nakon završenog fakulteta počela sam sa vežbama u teretani, gde mi se ponovo tokom treninga javila želja za trčanjem. Nakon jednog treninga, izašla sam iz teretane i pretrčala oko 3 km bez stajanja. Napokon se 50 m pretvorilo u 3 km. Nastavila sam zatim još par godina da trčkaram, pridružujem se različitim fitnes grupama i upražnjavam različite vrste treninga.
Došla su deca, život se promenio, a sa njim i moji treninzi. Opremu za trčanje sam držala u kolima, i kada god mi se ukazala prilika, ja bih odlazila da istrčim par kilometara. Nakon prvih 10 istrčanih kilometara, rodila se želja da nekada u životu istrčim polumaraton. U tom periodu mislim da je polumaratonska trka koju sam odabrala bila veliki zalogaj za mene kao početnika. Treninge i pripremu sam veoma ozbiljno doživljavala i ponašala se poprilično profesionalno. Striktno sam se držala pripremljenih programa. Prvi polumaraton se ne zaboravlja, a naročito kad je u rodnom gradu Nišu. Nikada neću da zaboravim scene kada je policija puštala saobraćaj čim prođem. Uspela sam da završim svega pola minuta pre isteka vremenskog limita. Nakon trke ni reč nisam mogla da izustim.
Posle prvog polumaratona, sve je istorija. Treninzi su se ređali bez preskakanja, vreme na trkama rapidno popravljalo, ja bivala snažnija i spremnija za nove izazove. Posle 5-6 polumaratona, odlučila sam da se spremam za maraton. Poklopilo se da mi se želja ostvari na niškom maratonu 2017. Onda ulazim u kolo bez izlaska – trke i putovanja. U razgovoru sa prijateljima, trkačima sa kojima sam putovala na trke, došli smo i do priče o ultramaratonima. Sama pomisao na takvu vrstu trke je zastrašujuća, ali zašto makar ne bih probala. Prijavila sam se za dvanaestočasovni ultramaraton u Temišvaru. Uz nesebičnu pomoć drugara i kolega sa staze i van nje, popela sam se na pobedničko postolje i osvojila drugo mesto. Sa pređenih 109 kilometara bio je to trenutak kada sam se formirala kao ultramaratonka. Sledeće godine u Atini prijavila sam se na 24 sata. Mnogo teži plan priprema, distance, vremena, uslovili su razne upale i otoke na nogama. Mentalno sam bila jaka i dobro motivisana, ali telo je imalo svoje granice. Uspela sam da je završim sa oko 170 pređenih kilometara. Već na sledećoj trci prešla sam 186 km i time ostvarila normu za odlazak na svetsko prvenstvo.
Uz nove programe treninga, oborila sam i državni rekord Srbije na 24 časa sa 197,1 km.
Veoma sam zadovoljna i trčanje me zaista ispunjava. Treniram puno i svakodnevno, što dokazuje kilometraža iz 2019. godine od preko 6000 km. Dešava se da imam i dvanaest treninga nedeljno kada sam u pripremi za takmičenje. Trening posmatram kao sastavni deo dana. Kiša, vetar, sneg, prehlada, loše raspoloženje, umor, povreda, pa i putovanja, nisu razlozi da izostanem sa treninga. U poslednje vreme sam veoma zauzeta, pa ne stižem da krenem na trening pre 22 sata. Kako veoma ozbiljno shvatam svaki trening, najveći problem mi tada predstavlja psihički zamor usled svakodnevnih obaveza, što poslovnih što porodičnih. Ovih dana kasno uveče je prilično hladno, nema ljudi na ulici, nema saobraćaja, nema čak ni vetra. Idealni uslovi za trening, osim možda hladnoće i smoga. Hladno vreme me uvek podseti na moj prvi dužinski trening od 60 km, vejavicu koja je bila tog dana, vetar i minus, mokre čarape i patike, i povredu sa kojom sam se borila. Ti događaji me održavaju i daju mi snagu i želju da odradim svaki trening. Izgovori ne postoje. Volim kada je trening kasno, volim ga i po kiši i po snegu, i po smogu i po minusu, i kada sam premorena, prehlađena, povređena. Volim kretanje! Volim trčanje!
