KAKO SE KALIO ČELIČNI ČOVEK
Kada sam se kao 17-godišnji klinac dokopao VHS kaseta sa snimcima Ironman trka, bio sam impresioniran. Uz Ironman sam upoznao triatlon i “inficirao se”. Pomislio sam da je ovu sportsku disciplinu neko kao ja mene smislio. Do tada sam se od 7. godine bavio plivanjem i postizao zapažene rezultate na svim nivoima, ali ono kao da više nije bilo dovoljno da zadovolji moju potrebu za izazovima. Tako sam te 1993. godine učestvovao na svom prvom triatlonu. Od tada do danas takmičio sam se na više od 200 trka u sprint i olimpijskom triatlonu. U Srbiji sam osvojio sve što se u ovim disciplinama moglo, a kao član nacionalne selekcije, sjajne rezultate ostvarivao sam i na uglednim i značajnim prvenstvima Balkana, Evrope i sveta.
Nakon decenije i po bavljenja ovim disciplinama, kada sam sportski sazreo, počeo sam da razmišljam o Ironmanu. Ova izuzetno teška disciplina je vrhunac i želja svakog triatlonca, a svakako je bila i moj san. To je najteža jednodnevna sportska disciplina, drugačija od svega. Ona je u isto vreme i zastrašujuća i privlačna. Ko se odluči da se oproba u Ironmanu, upušta se u neizvesnu avanturu, jer distancu nikada ne probaš u celosti dok ne dođe sama trka. Svaka nova trka je posebna priča i korak u nepoznato, što je još jedna osobenost i lepota ove discipline. Kad dođe trka, tokom tog dugog dana, potrebno je da rasporediš svoje resurse, i to racionalno, jer je to i životno važna lekcija. Izuzetno je bitno da ne budeš umoran pre vremena. To je umor koji je teško opisati nekom ko se nikada nije oprobao u sličnom sportu. Ako prerano počneš da se mučiš, biće to srova lekcija o skromnosti koju su mnogi naučili na Ironmanu. Telo te više ne sluša, ma koliko ti to želeo, sledi hodanje, a neretko i odustajanje. Mnogo mi se dopada jedna španska misao, savet za triatlonce, koju ću morati malo da parafraziram: “Plivaj mirno, vozi s razumom, a trči srcem.” Zaista, snagu treba čuvati za kraj! Trčanje je najteži deo trke. Najveći broj takmičara odustane tokom ovog dela Ironmana. Organizam je već umoran nakon 5-6 sati intenzivne fizičke aktivnosti. Posebno je izazovno trčati poslednjih 10-15 kilometara jer se tada koriste poslednji atomi snage. U tim poslednjim kilometrima, svaki sportista se suočava sa krizama, sa glasom unutar sebe, koji postavlja pitanja i traži izgovore. Zbog takvih trenutaka čovek mora da ima sve odgovore unapred pripremljene – da zna zašto je tu, zašto sve to radi. E, za to su važne pripreme!
Pripreme nisu samo fizičke, već i mentalne. Ove druge su posebno važne za te ogromne napore, naročito u poslednjem delu kada svi posustaju. Odlučnost da sate i sate provodite na treninzima i spremnost da ustajete pre svitanja i završavate trening dok drugi još spavaju, povećavaju vašu mentalnu snagu. Ona vam je neophodna jer je Ironman pre svega borba sa samim sobom. Što se tiče fizičkih priprema, tu treba biti mudar. Trenirati jako i mnogo ne znači trenirati dobro. Tvrdim da su kvalitet i kontinuitet treninga ključ za uspeh. Telo ima limit, a volja ne. Sportska zrelost se ogleda u tome da znate gde su vam fizičke granice i da ne dozvolite volji da gura preko njih, jer je to kontraproduktivno. Morate biti realni u svojim ciljevima! U suprotnom, može doći do pretreniranosti, gubitka volje i pitanja šta će mi sve ovo.
Pripreme za ova naporna takmičenja moraju biti raznovrsne. Radnim danima imam jedan do dva treninga koji obično traju 60 minuta. Specifični trening odradim vikendom i on zna da traje šest, sedam, pa čak i osam, devet sati. Tokom tih treninga, bitno je naučiti telo da apsorbuje tečnosti, elektrolite, energiju da bi se pripremilo za izazove. Takođe, potrebno je naučiti kako racionalno raspodeliti snagu, kako se hidrirati, hraniti tokom trke. Jedan dan u nedelji pravim pauzu od treninga. Kada vide koliko vremena provodim na treninzima, čitaoci mogu pomisliti da se zbog Ironmana odričem mnogih drugih stvari. Moja filozofija bavljenja sportom uopšte jeste da bion trebalo da doprinese poboljšanju kvaliteta života. Ne bi trebalo da oduzme. Zato ja ne smatram da se ičega odričem, već da sam potpuno angažovan i posvećen.
Što se tiče pitanja koji je od ova tri sporta najteži, većina bi rekla, a i ja ću se složiti sa njima, da je to trčanje iz već navedenih razloga. Plivanje je tehnički najzahtevnije, ali ja sam to, srećom, savladao još u detinjstvu. Inače, najveći broj triatlonaca dolazi iz redova plivača, što vam takođe nešto govori. Vožnja bicikla je najopasnija zbog padova. Zbog sopstvene ili tuđe greške može doći do ozbiljnih povreda.
Za život Ironmen takmičara potrebno je da imaš razumevanje i podrškku porodice. Porodica i prijatelji ti pomažu da sklopiš mozaik i budeš najbolja verzija sebe. Inače, meni je na listi prioriteta porodica na prvom mestu. Jutarnji trening odradim pre zore da bih se, kad se oni probude, vratio i da bismo se zajedno spremali za novi dan. Ti trenuci su mi dragoceni. Na drugom mestu mi je posao, a tek na trećem Ironman.
Prva Ironman trka na kojoj sam učestvovao bila je ona 2011. godine u Barseloni. Iako sam imao dosta znanja o ovoj disciplini, nisam imao iskustva. S druge strane, imao sam samopouzdanja i više nego što je trebalo. Precenio sam svoje mogućnosti i podcenio trku. Sve sam to platio tako što sam teško stigao do cilja. Ali, uspeo sam! To iskustvo mi je pomoglo da mnogo lakše avgusta 2013. završim trku u Kopenhagenu. Ona je bila kvalifikaciona za Svetsko prvenstvo na Havajima. U Kopenhagenu sam ostvario lični rekord i rekord Srbije završivši trku za 8 sati i 57 minuta. Ujedno sam se kvalifikovao za prvenstvo koje se održalo nakon samo dva meseca. Koliki je to napor razumećete ako vam kažem da profesionalcu posle jedne ovakve trke treba oko šest meseci da se oporavi, a rekreativcu, što sam ja, i više. Sad vam je sigurno jasno i zašto na ovim trkama nema rivalstva, već sabornosti, solidarnosti. Inače, prvenstvo u Koni na Havajima među 2100 takmičara završio sam na 404. mestu, odnosno na 81. u svojoj starosnoj kategoriji, za 9 sati i 43 minuta. Ukupno sam učestvovao na 12 Ironman trka.
Za mene ova disciplina znači potvrdu čovekove neograničenosti. Moje telo biološki nema mogućnosti da pomera neke granice, ali duh izazova me ne napušta. Svima su nam potrebni izazovi da ne bismo stajali u mestu, da bismo napredovali.
Paralelno sa aktivnim bavljenjem sportom, pre dvadesetak godina počeo sam da se bavim i trenerskim poslom. Kako godine prolaze, sve više sam trener. Ovaj posao je izuzetno odgovoran, jer trener je taj koji treba da kanališe želju sportiste na pravi način. Sportista koji gradi karijeru na principu učenja na sopstvenim greškama ima male šanse da razvije pun kapacitet. Moj cilj je da iskustvo stečeno tokom svih prethodnih godina prenesm na sportiste sa kojima radim kako bi i oni uživali u treningu i ostvarili svoje sportske ciljeve.
Danas ekstremni sportovi doživljavaju sve veću popularnost, jer ljudima je potreban doživljaj da mogu sami sebe da pobede. to im daje snage da se nose i sa drugim izazovima u životu. Neko ko je zdav i ima sportski staž, ko se bavio trčanjem, plivanjem, biciklizmom, ili je ozbiljniji rekreativac, mogao bi da se spremi za Ironman trku za osam do deset meseci uz treniranje 7-10 sati nedeljno. Broj sati raste kako se trka bliži. Ovo govorim za situaciju da takmičar ima cilj da završi trku, a da mu je rezultat u drugom planu. Samo da znate, u ovoj trci oni koji poslednji stignu na cilj često dobijaju veći aplauz od pobednika. Za ovu disciplinu potreban je trening, logistika, izuzetna organizacija. I pored toga, ima ljudi, i to onih koji se sportom ne bave profesionalno, koji su različitih godina, uspešni u poslu, imaju porodice, a koji uspešno učestvuju na takvim trkama.
Zato je moto Ironmena – sve je moguće ako čvrsto odlučiš.
Triatlon
Sve je počelo 1978. nakon rasprave ko su najizdržljiviji sportisti – biciklisti, plivači ili atletičari. Preduzimljivi Amerikanci osmislili su novu sportsku, bolje reći multisportsku disciplinu koja je objedinjavala tri navedena sporta – plivanje, biciklizam, trčanje..
Triatlonska takmičenja održavaju se na različitim distancama, a najpopularnije su:
– sprint triatlon (750 m plivanja, 20 km vožnje bicikle, 5 km trčanja)
– olimpijska distanca (1500 m plivanja, 40 km vožnje bicikle, 10 km trčanja)
– Ironman (3800 m plivanja, 180 km vožnje bicikle, 42 km trčanja)
Biografija
Rodio sam se 1976. i odrastao u Pančevu. Tu sam napravio prve sportske korake već sa sedam godina. Plivanjem sam se bavio do 17. godine, kada sam zaplovio u nove vode – triatlon. U Pančevu sam završio osnovnu školu i gimnaziju, a Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu. Jedan sam od osnivača TK “Tamiš”, najstarijeg i najtrofejnijeg triatlon kluba u Srbiji. Dugogodišnji sam trener. Hobi mi je stolarija. Oženjen sam i imam dvojicu sinova.
