“Ženo, prijavio sam te za desetku u Kruševcu.”
Šok. Muk. Rasprava. Zar ovaj čovek ne zna da sam ja okoreli pušač, da imam 50 + godina, da sam posle dve godine pauze tek počela da trčkaram, da ne delim njegovu ljubav prema trčanju, da… da… da… Ali, ko da odbije te nasmejane oči?!
“Koliko vremena imam da se spremim?”
Mesec dana! Kad ću, kako ću? Dnevni raspored obaveza mi je katastrofa. Ništa, moraću još manje da spavam. Uz muževljev plan treninga, kojeg sam se manje-više pridržavala, prolete tih mesec dana. Trka je za 3, 2, 1 dan. Pratim prognozu. Kiša u najavi i to jaka baš u periodu kad je trka.
Stižemo u Kruševac. Nedelja, 17. mart. Nebo oblačno, ali suvo. Gde su munje, gde su gromovi? Vidim ja da opravdanja za odustajanje nema. Glavni gradski trg je već pun trkača. Svi izgledaju kao da znaju šta rade: zagrevaju se, pozdravljaju se, smeju se, slikaju se… Da se igrala igra “Pronadjite ulljeza”, garant bi me bez razmišljanja izvukli iz mase.
Pre početka takmičarskih trka na 5, 10 i 21 kilometar, održane su dve revijalne trke – trka zadovoljstva i trka “Dečji osmeh”. Hvala divnoj deci i njihovim roditeljima. Opustiše me načisto. Njihovi osmesi, cika, navijanje, smeh… prelili su se u moje uplašeno srce. Hvala i drugarima iz RCN-a Miši, Peci, Nikoli, Strahinji i Djoletu koji su mi pružili podršku. Bila sam spremna da potrčim.
Našla sam se u grupi trkača na 10 kilometara, podalje od startne linije. Kada je reka krenula, prvo što sam primetila bilo je da su mi noge odmorne, lake kao pero. Iako mi je ovo bila prva zvanična trka, nisam napravila početničku grešku da krenem prebrzo.Držala sam svoj tempo i uživala u lakoći koraka. Trebalo je pretrčati dva kruga od pet kilometara. Bila je to prilika da vidim Kruševac, u kome do tad nikad nisam bila. Staza je skoro potpuno ravna, ne umara, a put vodi kroz centar grada i stambena naselja. Organizatoru upućujem same pohvale. Trasa je bila zatvorena za saobraćaj i dobro obezbedjena, okrepe su bile na četiri punkta, a vode, sokova, voća i kolača u izobilju. Volonteri su radili neumorno, a da atmosfera bude vrhunska potrudili su se i muzičari. Za pohvalu je i činjenica da su fotografije mogle da se preuzmu već sutradan i to besplatno. BRAVO, Kruševljani!
Poslednjih nekoliko kilometara istrčala sam sa jednom mladom ženom iz Jagodine. I njoj je ovo bila prva trka. Mnogo mi je značilo njeno društvo. Vreme je brže prošlo, nisam posustala i na kraju sam imala bolji pejs nego ikada. Divna atmosfera, dobro društvo i prelep osećaj učinili su da se posle samo dva dana prijavim za polumaraton u Beogradu.
“Koliko vremena imam da se spremim?”
Mesec dana! Kad ću, kako ću? Pošto su mi koreni iz Pirota, a pare sam dala, moram da se spremim. Vidimo se na 21. kilometru.
