Sava Beogradski polumaraton bio je mnogo više od još jedne trke u kalendaru. Bio je test strpljenja, kontrole i mentalne izdržljivosti. Trka u kojoj se ne dokazuješ samo drugima, već pre svega sebi – koliko si spreman da trpiš, da ostaneš fokusiran i da ne odustaneš onda kada telo počne da šalje jasne signale da mu je dosta.
Uslovi nisu bili savršeni, temperatura je bila skromnih 2°C, hladan vazduh i vetar koji je na pojedinim deonicama pravio dodatni otpor. Ipak, preko 4000 trkača je stalo na start sa istom idejom – da završi započeto. Beograd kao grad i ovogodišnja staza ne nude „lak“ polumaraton. Iako je staza ravna, sa minimalnom elevacijom, i dalje traži poštovanje, pametnu raspodelu snage i stalnu prisutnost u trenutku.
Za mene je ovo bila prva od mnogih zvaničnih polumaratonskih trka koje planiram. Cilj nije bio da se juri tempo na silu, već da se trči kontrolisano, sa jasnom strategijom od prvog do poslednjeg kilometra.
Plan je bio da se prvih 10–12 km odrade rezervisano, sa stabilnim pulsom, bez ulaska u crvenu zonu prerano i konstantnim tempom. Strategija je u najvećem delu trke funkcionisala kako treba. Prosečan tempo je bio 4:15/km, a puls je ostajao pod kontrolom, bez naglih skokova. Osećaj u nogama bio je dobar, disanje stabilno, i sve je ukazivalo na to da će trka biti „čista“ do kraja. Upravo u takvim trenucima polumaraton počinje da uzima svoj danak.
Konstantna hidratacija i okrepa na stanicama, uz pravovremenu konzumaciju energetskih gelova, nosile su me od 12. do 19. kilometra bez većih poteškoća. Dodatnu snagu u tom delu trke davala je publika, koja je bodrila svakog trkača, bez izuzetka. Poslednja dva kilometra bila su, bez ulepšavanja – prava patnja. U tom trenutku više nije bilo prostora za taktiku, samo za preživljavanje- čista fizika i mentalna snaga na ispitu. Noge su postale teške, svaki korak je zahtevao svesni napor, a glava je počela da postavlja ona pitanja koja ne želiš da čuješ dok trčiš- kako izdržati ovo? Iskreno, u jednom momentu sam ozbiljno pomislio da neću izdržati u ritmu, a to su i borjke potvrdile. U ta poslednja dva kilometra tempo je padao i do 4:50 min/km, što jasno pokazuje koliko je bilo teško zadržati brzinu, jer je prosečan tempo na kraju trke bio 4:24/km. Puls je bio visok, telo na granici, ali odustajanje nije bila opcija. U takvim trenucima ne trčiš nogama – trčiš glavom, navikom i svime što si uložio pre tog dana.
Cilj je došao sa vremenom 1:33:21, što predstavlja lični rekord, čak 14 minuta bolji u odnosu na prethodni, i 164. mesto od 2236 takmičara na poludistanci. Rezultat koji ima težinu upravo zbog načina na koji je ostvaren, a ne samo zbog same cifre.
Ogromnu zahvalnost dugujem ljudima iz Running Club Niš. Podrška, motivacija i zajedništvo koje ovaj klub nosi ne vide se samo na fotografijama sa trke, već se grade mesecima unazad – na treninzima, razgovorima, savetima i međusobnom bodrenju. Takvo okruženje pravi razliku onda kada trka krene da „uzima“ sve ono što nisi pripremio na treninzima.
Veliko hvala ide i mom kolektivu u Decathlon prodavnici u Nišu. Podrška koju dobijam, kako kroz opremu, tako i kroz razumevanje treninga i trka i vetar u leđa, ima ogroman značaj. Kada znaš da ljudi oko tebe veruju u proces, lakše je verovati sebi i stati na start hladne glave. Oprema je bila pouzdana, ali kao i uvek – ona je samo alat. Pravi posao se dešava daleko od reflektora i ciljne trake- u kontinuitetu, disciplini i spremnosti da prihvatiš i dobre i loše trenutke kao deo procesa.
Sava Beogradski polumaraton za mene nije bio kraj jednog ciklusa, već potvrda pravca i početak novog putovanja. Prave se planovi za narednu godinu i nove izazove. Ako Bog da, biće još trka i još prilika da se granice pomeraju planski, strpljivo i promišljeno– one koje se ne vide na startu, ali se jasno osećaju pred cilj.
Vidimo se na sledećoj startnoj liniji.
