Još jedan Beogradski polumaraton je iza nas, ali utisci kao da još uvek trče pored nas. Ove godine nas je bilo 25 iz kluba – šarena ekipa različitih ritmova, koraka, iskustava i životnih priča, ali sa istim ciljem: da zajedno stignemo do cilja, svako svojim tempom, ali sa jednim timskim duhom.
I dok su se grad i publika budili uz naše otkucaje srca, mi smo pisali još jedno poglavlje svog klupskog puta.
Prvi veliki iskoraci – naša dva debitanta
Uvek su najlepše priče one koje se rode iz hrabrosti. Ovaj polumaraton doneo nam je dvoje članova koji su prvi put istrčali 21 km. Njihov osmeh na cilju, ona iskrena neverica „je l’ moguće da sam ovo uradio/la?“ – to su slike koje ostaju duže od bilo koje medalje. Za nas iz kluba, to je podsetnik da je svaki početak dragocen, i da trčanje nikada nije samo o kilometrima, već o prevaziđenim strahovima i novim pobedama.
A sada dozvolite Đoletu i mojoj malenkosti da budemo mnogo srećni i ponosni jer su Nina i Nikola završili svoju prvu veliku trku. Nina, svaka čast na karakteru koji si pokazala da i pored svih problema tokom trke nađeš načina da prođeš kroz cilj. Tako se rađaju veliki trkači.
Nikola, beskrajno sam zahvalan na osećaju kad sam te video pred ciljem. Ovo je trka gde sam bio svedok borbe, odrastanja, karaktera, početka nečeg sasvim novog u tvom životu, početka velike ljubavi, istrajnosti i velikih emocija nakon trke.
Lični rekordi – dokaz da rad daje rezultat
Nekoliko naših trkača je danas oborilo svoje lične rekorde. To se ne dešava slučajno. To su jutra kada se ustane ranije nego što telo želi, večeri kada se ode na trening umesto da se ostane kod kuće, trenuci kada se u zimu veruje u leto koje tek dolazi.
Danas se sve to isplatilo. Svaki novi PB je mala lična revolucija – tiha, ali moćna. Siguran sam da će oni koji su imali PB ovu trku dugo pamtiti jer su dotakli granicu koja će se pamtiti. I verovatno da je ovo zapravo početak novog sna.
Klub koji se ne meri samo vremenima
Na startu – šale, nervoza, zagrevanje. Naš Đole uvek nađe način da pomeri lestvicu koju visoko postavlja. Ironman, svaka čast na perfektnom vođenju trke. A mi imamo veliku sreću što imamo pejsera u našem klubu. Dokaz si posvećenosti i istrajnosti.
Na stazi – tapšanje po ramenu, pogled koji znači „ajmo!“, podela energije onda kada zatreba najviše.
Na cilju – zagrljaji, slike, analiza svakog kilometra i prepričavanje kao da smo trčali avanturu od 200 km, a ne 21.
To je naš klub. Ne zbir rezultata, nego zbir podrške. Ne grupa trkača, nego zajednica.
Beograd kao pozornica
Beograd nas je i ove godine dočekao onako kako samo on ume – bučan, topao, razdragan. Od Arene do poslednjih metara, publika je bila naš neočekivani „gel“ kada snage nestane.
Grad je disao s nama, i to je čar ove trke.
Za kraj – još jedno veliko bravo
Bravo za sve koji su trčali. Bravo za one koji su navijali.
Bravo za prve, za najbrže, za najupornije, za one koji možda nisu imali svoj dan, ali su dali sve od sebe.
Beogradski polumaraton 2025. možda je samo jedan događaj u kalendaru, ali za naš klub on je velika zajednička pobeda. Idemo dalje – ka novim treninzima, novim trkama, novim pričama. A najlepše su uvek one koje pišemo zajedno.
