kragujevacki polumaraton

Početak Sezone Pod Svetlima Brankovog Mosta

Topla zimska noć u Beogradu bila je savršena kulisa za moje veliko trkačko iskustvo na 7. Zimskom Noćnom Polumaratonu,a ja sam imala privilegiju da učestvujem zajedno sa svojim prijateljima iz Running Club Niša Anom, Ivanom, Slobodanom i Vladom. 

Dok smo čekali na startnoj liniji, osećali smo topao vetar na licu i uzbuđenje koje je vladalo među svim učesnicima. 

Kada je zvuk startera i vatromet označio početak trke, krenuli smo puni energije. Međutim, brzo smo shvatili da će preticanje biti izazovno zbog velike gužve na stazi. Ipak, sa poštovanjem prema ostalim učesnicima, trudili smo se da pronađemo prilike za obilaženje bez ometanja drugih trkača. 

Iako je gužva predstavljala izazov, ne možemo a da ne primetimo koliko je zajedništvo među trkačima bilo snažno. Delili smo osmehe, ohrabrujuće reči i gestove podrške, čineći ovu trku nezaboravnom.

Međutim, ono što je posebno isticalo ovogodišnji događaj bila je velika prisutnost dece trkača. 

Bilo je divno videti mlade trkače kako hrabro prelaze kilometre, inspirišući nas svojom upornošću i entuzijazmom. Njihova energija je bila zarazna, podsećajući nas na čistu radost kretanja i trčanja.

Pored toga, bilo je neizmerno zadovoljstvo videti puno navijača duž staze. Njihovi uzvici ohrabrenja i aplauzi davali su nam dodatnu snagu i motivaciju da nastavimo napred, naročito kada su noge počele da se osećaju teško.

U celini, 7. Zimski Noćni Polumaraton u Beogradu nije bio samo trka, već prilika da zajedno proslavimo početak nove sezone trčanja. Deliti stazu sa prijateljima, trčati uz podršku dece i osećati toplinu navijača – to su trenuci koji čine ovu trku nezaboravnom. Ova trka je bila samo početak, uvod u ono što će biti uzbudljiva i izazovna sezona trčanja, ispunjena novim podvizima, prijateljstvima i nezaboravnim trenucima

Trčim od svoje dvanaeste godine. Otprilike, kraj ’80-tih. To je bilo divno vreme besplatnog školovanja i besplatnih sportskih aktivnosti, pa je svako mogao da pronađe sport za sebe. Probala sam da treniram košarku, valjda me je zbog visine odabrao nastavnik fizičkog. Međutim, fizičke predispozicije bile su potpuno u neskladu sa ličnim afinitetima. Od cele košarke, volela sam samo da trčim. Posle par godina upornosti da ostanem i opstanem u košarci, sa terena u hali Čair, istrčala sam pravo na stadion Radničkog sigurna da je atletika to čime želim da se bavim. Trčanje je postalo gotovo svakodnevna aktivnost, distance su bivale duže, naučila sam da trčim po suncu, kiši, vetru i snegu. Razumela sam šta za mene znači trčanje i zašto smo se taj sport i ja međusobno odabrali. To je pre svega, pouzdan način za ono što se danas zove mindset reset, a zatim i sinonim slobode, koja mi je još u nekim veoma ranim godinama postala kriterijum po kome donosim odluke, pravim izbore,…kriterijum po kome živim.

Trčanje mi je donelo nova i zanimljiva poznastva. Na primer, upoznala sam Zoku i kod nje počela da treniram Tae Bo. Moćna kombinacija treninga četiri puta nedeljno i dva dana trčanja trajala je dve decenije. Svašta smo prošle za to vreme Zoka i ja, ali najbolje od svega bilo je što sam obe trudnoće održavala na treninzima Tae-Bo-a, fitnesu i trčanju. Podršku u tome sam imala od Zoke koja je znala koliko mogu i supruga koji je znao da samnom drugačije ne može. 

O pomeranju granica u trčanju počela sam da razmišljam kada su deca počela da treniraju atletiku, a ja za vreme njihovih treninga da trčim na stadionu. Tamo sam upoznala neke zanimljive ljude sa sličnim ambicijama. Nismo pripadali ni jednom klubu, mada smo čuli da u gradu postoji neki Running club. Google mi je pomogao da se informišem o klubu i dao mi Đoletov broj telefona. Javila sam se, našli smo se na stadionu i istrčali nekoliko krugova zajedno. Bilo je dosta kritika na način trčanja, stav, brzinu…dotle sam mislila da znam da trčim. Odlučila sam da se učlanim u klub, da slušam savete mnogo iskusnijeg od sebe, da sarađujem i korigujem ono što bi trebalo, da bi trčanje bilo meni lakše, a rezultati bolji. Pitala sam kako da se spremim za polumaraton. Đole mi je odgovorio „Plati kotizaciju“. Tako je i bilo. Prijavila sam polumaraton u Kragujevcu i jedno dva-tri meseca se spremala žestoko, trčala sam i ujutru i uveče, ma bila sam nezvanično najveći štreber u klubu. Taj polumaraton se bližio, moja energija je bila na zavidnom nivou. Na putu za Kragujevac upoznala sam Slobu, Anu i Bibu, tamo su nas čekali Đole, Miloš i Branko. Do tada nikoga sem Đoleta nisam znala. Atmosfera je bila fantastična, opuštena, obećavala dobar provod bez ikakvog opterećenja rezultatom. Sećam se da mi je Đole na startu rekao „Ovo je tvoja trka, uživaj, slikaj se, pij vodu…i nemoj da te masa ponese da kreneš brzo, izdržaćeš tako dva kruga, a treba da istrčiš četiri…“ Čula sam svaku reč, ali, kad je dat znak za start, krenula sam brže nego što sam planirala, ponela me atmosfera, ljudi, muzika sa moje plej liste, šta god da je, uradila sam suprotno od onoga što sam dobila kao savet. Usput sam sama od sebe učila kako da podešavam brzinu, kako da menjam stilove trčanja da bi mi bilo lakše i da ne bude monotono…to je valjda ono što čovek mora sam. Sećam se lika koji je trčao ispred mene (ima oko 70 god po slobodnoj proceni) nosio je žutu majicu na kojoj je pisalo „Možeš i ti“. Naravno da mogu! Mnogo mi je značila podrška od ljudi iz kluba, to je sastojak za sjajnu energiju. Svaki minut tog polumaratona za mene je bio čisto uživanje, ali vreme od 2:12 bilo je danak neiskustvu. Kako smo rekli da rezultat nije važan, neka opšti utisak bude fenomenalna ekipa i odlična atmosfera pre, za vreme i posle trke. Kao ono, kad dobar feeling poneseš kući i od njega živiš danima.    

Tri nedelje posle Kragujevca trčala sam polumaraton u Leskovcu, pa nakon toga još jedan nezvanično u Nišu zajedno sa Emilijom, a u okviru Đoletovog projekta „šest nedelja šest maratona“. Ukratko, led probijen, idemo dalje u nove izazove i duže trke. Ne opterećujem se ciljevima i velikim očekivanjima i ne opisujem ih velikim brojevima. Trčanje je za mene uživanje, široki horizont i ultimativna sloboda. To je aktivnost kojoj se prepuštam sa punim poverenjem i koja mi uzvraća nizom benefita. Jedna od stvari koje bih ponovo odabrala kad bi kojim slučajem neko na planeti pritisnuo „reset“.