Ove godine uspela sam da odradim triatlonsku olimpijsku distancu i shvatila da ću, ako nastavim sa dosadašnjim treninzima u kojima sam počela da uživam, možda uspeti da završim i half distancu.
Ostvarila sam cilj ali nisam želela da se vratim samo treninzima trčanja nego je ideja bila da se za berlinski maraton pripremam tako što prijavim Ironman i donekle zamenim besomučno trčanje dinamičnijim treninzima na biciklu i u bazenu.
Obrisi završne linije half distance su postali jasniji nakon što sam na Kopaoniku sa Đorđem uspela da završim 5 sati i 30 minuta pedaliranja po toplom vremenu sa 2300 m elevacije i pređem zacrtanu rutu. Posle toga u Nišu, na klupskom treningu sa Nemanjom i drugarima iz kluba, istrčala sam 25 km.
U kišni Beograd su krenuli Strahinja, Slobodan i Đorđe, a tamo nam se pridružio i Miša. Branko nam je pružao podršku, a prekraćivao je vreme trčanjem polumaratona po zemunskoj kiši.
Pogledi su bili upereni u aplikacije za vremensku prognozu, bofore, količine kiše i stepene Celzijusove skale koji su bili zamrznuti na broju 11.
Planiranje opreme za trku je zadavalo najveću glavobolju pre trke. Obradovali smo prodavce biciklističke opreme kupovinom opreme za bajs koja stoji u rafovima zato što je niko ne kupuje – bicikl se ne vozi po kiši, a kamoli po vetru i takvoj temperaturi (bar mi rekreativci to ne radimo). Postoje tačno predviđena mesta za ,,okrepe” i loše vreme na svakoj planiranoj klupskoj trening ruti.:)
Pogled na ulicu sa prozora stana u kome smo bili smešteni u 4 ujutru nije ohrabrivao: pada kiša, duva vetar i hladno je.
Na startu trke na obali Ade Ciganlije, bosi sa kiselim osmesima ali odlučnim pogledima pokušavamo da napravimo sliku za klupsku arhivu.
Kod plivanja kiša remeti ritam udaha. Potrebno mi je vreme da se naviknem. Svesni šta nas čeka u ostala dva segmenta trke, kao da smo svi pomalo usporili da se zagrejemo u vodi Savskog jezera. Naravno, nikom nije zasmetala trava u jezeru – to je više bilo milovanje nežnih vlati tople trave.
Za vreme prve tranzicije oblačenje opreme je potrajalo uz prijatno ćaskanje sa sapatnicama.
Kilometar po kilometar, rupa po rupa, psovka po psovka, inat uinat lošem vremenu i prošlo je 90 km vožnje na biciklu.
Druga tranzicija i presvlačenje idu malo teže. Ruke su zamrznute, noge mi prete da neće da trče ako ih ne ugrejem bar malo, presvlačim čarape da ih potkupim. Već na petom koraku ne zaobilazim baru, ali bar sam presvukla šuškavac. On je suv, bar jos neki minut sigurno.
Lica dragih ljudi i klupskih drugara, kao i količina vremena provedenog na pripremnim treninzima, ne daju mi da stanem (a i plaćena startnina za Ironman).
Kiša na trčanju počinje da prija, dobro organizovane okrepe na trkačkoj ruti vraćaju mi donekle snagu. Trčim ka kraju moje prve poludistance i to Ironman 70.3 brenda.
Lepo je, uspela sam, čekaju me pivo i butkica…
PS …
Na kaju, treće mesto u AG na nacionalnom prvenstvu u dugoj distanci.
Hvala deci i mužu što me trpe.
Hvala Đorđu za plan treninga, savete i društvo na pedaliranju brdima i planinama.
Hvala klupskim drugarima i RCN triatloncima za zajedničke treninge.
