Krećem da pišem ove redove nakon što sam treću godinu zaredom istrčao desetku u Jagodini. Jasno, nije to samo po sebi neko veliko dostignuće i sada se vi opravdano pitate zašto se time hvalim, nije baš kao da sam se vratio sa maratona u Čikagu ili Londonu. Ali ovo nije priča o svetlima velikih gradova koja su me zanela. Ovo je sasvim mala priča o ličnom napretku koji se možda najbolje vidi kroz ostvarene rezultate upravo tu, u sedištu Pomoravskog okruga. Ili ako hoćete da zvuči više senzacionalistički i privuče pažnju, u maniru tabloidnih medija, naslov bi mogao da glasi i ovako “ŠOKANTNO! Nećete verovati kako je za samo dve godine popravio rezultat na 10km za čak 16 minuta!”
Meni sada nije ideja da bilo koga šokiram, ali bi bilo sjajno ako bar jednu osobu uspem da motivišem i pokažem da trud vredi. Sasvim dovoljno. Iako mi to niko nije tražio, rado ću podeliti potpuno lični doživljaj trčanja i radost koju osećam dok istinski uživam u ovom procesu.
Elem, od mučnih 58:34 koliko mi je bilo potrebno da završim trku 2024. u Jagodini, preko 51:08 godinu dana kasnije, stigao sam do sasvim solidnih 42:40 u aprilu 2026. godine, uz pouzdan osećaj da mi to nije ni blizu maksimuma. Ali o tome kasnije. Kako je zapravo sve krenulo?
Obožavam trčanje! Još kao klinac sam se navukao i pregazio mnogo kilometara pored Nišave, da uživam i izbistrim glavu. Mada, ništa nisam znao o trčanju. Samo sam voleo to. Nisam razmišljao o tome koji mi je pace, pojma nisam imao o strukturi treninga, ni o opremi. Trčao bez sata, nekad i bez vode, u pamučnim majicama koje ne možeš da odlepiš od tela kada završiš trening, a patike koje sam koristio su morale da ispunjavaju samo jedan uslov. Da budu stare. Ko je lud da uništava nove patike samo za trčanje!?
Kako sam kasnije sazrevao i postao „ozbiljan poslovni čovek“ koji ima mnogo obaveza, stalno je u nekom važnom poslu i mnogo juri, naravno da nisam imao vremena za ono što volim jer je uvek nešto drugo bilo važnije. Glupi izgovori. Kada zaboraviš na sebe, lako se desi da se probudiš jednog dana sa 15 kila viška. Odeš sa drugarima na termin fudbala koji si igrao celog života, rastavljaš se sa dušom posle 20 minuta, jer si godinama i na tom polju pravio pauzu zato što ni za to nisi imao vremena. Da, o sebi pričam. Imao sam 94kg na 180cm. Rizikovao da mi pukne dugme na košulji i pogodi nekog u oko.
Nimalo mi se nije dopadala ova verzija mene. Shvatio sam da nešto moram da menjam. Posao, karijera, ambicije, super je sve to… ali najbolje je kada se vratiš sebi i radiš ono o čemu možeš da pričaš satima sa osmehom i entuzijazmom. Nisam odmah znao šta je rešenje, ali se ono samo nametalo i pomalo neprimetno uvuklo u moj život. Spletom okolnosti, jer sam i profesionalno u sferi organizacije različitih javnih događaja, istrčao sam neke manje, revijalne ili korporativne trke tokom 2022. i 2023.
Početkom 2024. godine prijavljujem 10km u Jagodini i kreće životna avantura od koje ne nameravam da odustanem. Neko će reći da je to kriza tridesetih godina, ali da ponovim… Trčanje volim. Vrlo. Činjenica. Ne odustajem dok me ne izdaju ili zdravlje ili novčanik.
U nastavku je kratak prikaz mog napretka kroz jagodinsku trilogiju.
2024 godina – 58:34
Potpuno van forme i sa solidnim viškom kilograma. Bez jasnog plana i strukture treninga, samo sa jakom voljom. Jedva preživeo, ali sam bio 100% siguran da želim da se posvetim trčanju, zbog tog osećaja uživanja čak i dok se mučim. Postavljam sebi ciljeve, pravim plan i krećem stidljivo da maštam šta mogu za pet godina da postignem. Za početak, korigujem ishranu, više spavam, mirniji sam. Do kraja godine već sam uspeo da u Leskovcu istrčim za okruglo 50 minuta.
2025 godina – 51:08
Malo bio lenj tokom zime, ali sada je to već dosta bolje na početku sezone. Bez preteranog forsiranja, osećam i u nogama i u glavi da imam snage za mnogo više. Napredak koji obećava, motivacija raste. Ovde znam da mogu, pojačavam trening i tokom godine upisujem 10 trka ukupno, uz najbolji rezultat na 10 km u Kragujevcu 46 minuta.
2026 godina – 42:40
Prvi put u životu sam konstantno trenirao tokom zime. Nakon završene prethodne sezone, samo sam nastavio dalje, bez obzira na vremenske uslove. Osećaj nikad bolji, osmeh uvek prisutan. Shvatam koliko sam zapravo gubio kad nisam trenirao. Rezultati stižu prvo u Kruševcu, 43:06 u martu, a onda i za skoro pola minuta bolje vreme u aprilu u Jagodini. Za rekreativca jako dobar rezultat.
Na početku je bilo teško. Danas je za mene trčanje sastavni deo života. Pitajte moju verenicu koliko dosađujem svakodnevno pričom o tome. I da kažem javno… Jelena, hvala ti što si mi najveća podrška, što trpiš ovu moju ludu opsesiju i uvek ustaneš u nedelju u 5 ujutru kad treba da idemo na trku. Znam koliko to ne voliš.
Trčanje je nešto što se podrazumeva u mom rasporedu ne zato što mora, nego zato što mi prija. Uživam u svakom treningu, čak i kada nisam raspoložen za to, znam da je deo procesa koji mnogo vredi. Na stazi shvatiš da sve zavisi od tebe. Nema prevare, koliko radiš i daješ sebe toliko i dobijaš. Kako se boriš na stazi, tako i u svemu ostalom u životu. Svaki izazov ima rešenje. Ne postoji čarobni štapić, samo volja i istrajnost. Shvatiš koliko je važno da budeš strpljiv, disciplinovan, posvećen jer ništa ne dolazi preko noći. Kao što ni mojih 77kg trenutno nije došlo odjednom. Sećate se koliko sam imao ne tako davno?
Sada sebi postavljam još veće ciljeve, inspiriše me da pomeram svoje granice. Iako istrčim ponekad i druge distance, desetka ostaje primarna disciplina. Fokusiram se na to i siguran sam da mogu ispod 40 minuta, a posle… ko zna. I ovo što danas radim nekada je delovalo nerealno. Najvažnije za kraj, ako me pitate šta je najvrednije što mi je donelo trčanje… Mnogo sam srećan! Šta vam treba više?