Nakon više odlaganja prouzrokovanih pandemijom korona virusa, konačno je 25. septembra 2021. održan 8. GENERALI Kruševački polumaraton.
Pored polumaratonske trke, realizovane su i takmičarske trke na 5 i 10 km, kao i dve revijalne – trka zadovoljstva i trka “Dečji osmeh”. Pobednik polumaratona u muškoj konkurenciji je Velimir Bojović, a u ženskoj Danijela Jurošević, oboje iz Beograda. Prva mesta u trkama na 10 kilometara osvojili su Đuro Borbelj iz Apatina i Hristina Jovanovska iz Skoplja, a u trci na 5 kilometara pobedu su odneli Branislav Stepanov iz Bečeja i Aleksandra Stojanović iz Vrnjačke Banje.
Pomenuta odlaganja, preporuke Kriznog štaba i zgusnut jesenji raspored uličnih trka doprineli su nešto manjem broju učesnika na startu, pogotovu iz inostranstva. Boje našeg kluba branili su Miloš Dejanović, Mališa Jovanović i Nemanja Petrović. Nekima je Kruševački polumaraton poslužio kao rastrčavanje nakon prošlonedeljnih takmičenja, nekima kao provera trenutnih mogućnosti, a nekima kao priprema za predstojeće trke. Ipak, temeperatura od 28 stepeni na startu, zakazanom u 11 časova, bila je previsoka za ovo doba godine, te je pokvarila planove za bolje rezultate.
Mališa Jovanović ističe da je ovu trku odradio u sklopu priprema za skopski maraton. Utisak mu je ostavila dobra i ravna staza, koja omogućava postizanja najboljih ličnih vremena. Naglašava da su prateći program, kao i bogata okrepa na stazi i naročito na cilju popravili utisak događaja koji, ako ništa drugo, zbog blizine “carskog grada”, treba uvrstiti u kalendar za 2022.
Utisci naših članova:
Miloš Dejanović:
Četvrtak uveče sedim u kafani “Etno” sa društvom u opuštenoj atmosferi.
S obzirom na to da sam još uvek bio u „recovery modu“ nakon svog prvog sprint triatlona na Vlasini, poslednje o čemu sam razmišljao bila je neka trka u narednom periodu. Međutim, odmah nakon ponoći, stiže mejl: „Paket za Kruševački maraton možete podići na dan trke…“ Motam film i razmišljam kada sam se uopšte prijavio, da li me neko prijavio, kako da idem kada sam uglavnom plivao i vozio bajs… Od Vlasine do danas ne znam da li bih mogao 10 pretrčanih kilometara da saberem.
I dok je moja pamet prebirala po memoriji, nabrajala racionalne razloge i opravdanja da se izbegne polumaraton koji će biti za manje od 36 sati na već iscrpljen i još manje pripremljen organizam, srce je reklo – idemo!
Brzom proverom u RCN viber grupi saznajem da nisam jedini i da smo grupno prijavili maraton pre više od godinu dana. Mališa i ja se organizujemo da idemo zajedno i brzo se konsultujemo oko opreme i ostalih potrepština da nešto ne bismo zaboravili.
Stižemo u Kruševac pre većine takmičara, uzimamo pakete i vidimo da će dan biti prelep za trku. Blago zagrevanje pred sam start, takmičari su se već okupili i čeka se samo signal da krenemo. Dok čekamo, u sebi ponavljam da mi je cilj da završim i da držim svoj tempo, odnosno da ne dozvolim da me trka na početku ponese.
Start trke i sve ide po planu. Odlična atmosfera i uzbuđenje na samom startu, ali i kontrola pejsa, što mi je prioritet u ovom momentu. Ravna staza ide centrom grada, zatim kruži preko naselja Rasadnik i nazad opet do centra, gde završavam prvi od četiri kruga onako kako sam i planirao – snažno i u mom ritmu. Lepo vreme kojem smo se radovali jutros polako prelazi u vrućinu, a temperatura nastavlja da raste. Nekih 20-30 otkucaja više nego što sam očekivao za tempo kojim trčim. Odlučujem da na svakoj od tri okrepne stanice uzmem par gutljaja vode kako bih održao dobru hidraciju i izdržao sve veću vrućinu.
Drugi krug, što je oko 10,5 km, završavam isto kao i prvi, snažno i u svom ritmu, i naravno već vidim da ću tako i treći, što mi ostavlja mogućnost da poslednji odradim makar i iz inata. Produžavam do naredne okrepne stanice koja je nekih 500 metara od ček-pointa, uzimam malo vode i limuna, nastavljam i negde oko jedanaestog kilometara „udaram“ u čuveni “nevidljivi zid“.
Znam da se nisam spremao za ovu trku, da sam već došao iscrpljen, ali do pre dva minuta je sve delovalo da je pod kontrolom. Vadim gel iz torbice u nadi da će me povratiti, ali je tempo sve sporiji i polako prelazim u walk-run mod. Da nevolja ne ide sama potvrđuje i bol uz kičmeni stub koji se javlja, isti onaj koji sam već preživeo na Vlasini…
Menjam strategiju, sada minut trčim, minut hodam, zatim pokušavam da pojačam tempo u onoj minuti kada trčim, pokušavam da produžim na dva minuta, ali iako već prevazilazim umor i vraćam se u trku, iako me bodre drugi trkači, publika, trubači, bubnjari, pa čak i jedan policajac kome se na licu vidi da bi radije sada pecao na nekoj reci, bol u leđima ipak ne posustaje. Pri trećem prolasku kroz ček-point, iz rukava vadim i svoj poslednji plan „preživi da bi se borio narednog dana“. Kako bi moj Ilija rekao, nismo odustali, samo smo se hrabro povukli!
Krećemo ka Nišu, bez razočaranja, svestan da se takve stvari dešavaju, a nešto kasnije i srećan zbog odluke koju sam doneo i koja će mi omogućiti da ujutru čim ustanem dopunim još 5.5 km koji su mi nedostajali.
U sećanju ostaje odlična organizacija, fenomenalna atmosfera, neizmerna podrška i bodrenje koju sam dobio, kao i nervozni vozači koji su ostali iza nas pitajući se kada se više završava ovo čudo.
Nemanja Petrović
Prošle godine mi je bio plan da kruševački polumaraton istrčim ispod dva sata, ali je tada odložen. Cilj sam ostvario par meseci kasnije u Čačku. Pošto sam dosta trenirao od prošle do ove godine, hteo sam sada da gađam vreme od 1:45. Počeo sam dobrim tempom, prva dva kruga odradio sam onako kako sam planirao, ali nakon toga su krenuli problemi jer je bilo pretoplo. Zbog visoke temperature rezultat je bio daleko ispod željenog.
