Pre tačno 3 godine bila sam sama na putovanju u Barseloni. Otišla sam tamo da sredim misli i donesem neke važne ljubavne i karijerne odluke. U tom periodu sam trčala po 3,4 kilometara i nikako nisam uspevala da povećam distancu. Ništa nisam znala o trčanju, disanju, ritmu srca…
Jednog jutra u Barseloni sam trčala uz plažu i otišla 4 km u jednom pravcu tako da sam morala da se vraćam taxijem do hotela. Dok sam čekala povratni let za Beč, sedela sam sama za jednim od onih dugih stolova na aerodromu, a onda je došlo dvoje ljudi u 50-im godinama. Muškarac je seo preko puta mene i imao je Ironman duks, a žena je sela pored mene. Pre tri godine ja sam bila prilično stidljiva osoba, i bilo mi je prilično neprijatno da neki stranac, još gore muškarac, započne konverzaciju sa mnom. Ali tada sam gledala u taj duks nekoliko momenata i znala da moram da se nateram da počnem konverzaciju sa strancima. To deluje sada smešno, ali tada nije bilo. Na kraju – taj čovek je bio trener ženi koja je sedela pored mene i koja je došla iz Londona da učestvuje u Ironman trci koja se desila prethodnog dana. Jedna luda i nerealna konverzacija je počela za tim dugim stolom, na aerodromu. I meni se sve nekako promenilo. Došla sam u Barselonu po neke odluke, a dobila sam mnogo više od onoga što sam tražila. Ta žena mi je dala veru da je sve moguće.
Nikada nisam imala pravilnu tehniku plivanja i baš sam se plašila dubine u moru. Plivanje u reci ili jezeru je jednostavno delovalo opasno, nepredvidivo, i grozno. Ali, onda sam odlučila da se prijavim za Ironman. Nisam znala šta mi je teže – da savladam tehniku plivanja ili da se oslobodim straha od plivanja u mutnom i tamnom jezeru ili reci. Kako god – termin moje trke se bližio i konačno sam tokom leta uspela da dovedem “u red” i svoju tehniku i svoj strah. Prva Ironman trka u Srbiji, počela je u 07:00 u Beogradu, 15. septembra 2024. Mi – Ironmani i wannabe Ironmani, smo se lagano kretali, ili bolje rečeno lagano đuskali, ka startu trke i ulasku u Savsko jezero. I dalje je ta voda bila tamna i mutna i moji strahovi su i dalje nekako bili tu. Ironman-prijatelj mi se prethodnog dana smejao kada sam pitala “A da li ja ipak smem da plivam sa bovom oko struka?”. Na kraju nije bilo bove oko struka, ali kada smo ušli svi zajedno u vodu, nije bilo više ni straha. Temperatura vazduha je bila oko 10°C, dok je temperatura vode bila, čini mi se, iznad 20°C i ta razlika je meni činila plivanje jako prijatnim. Kao da smo plivali u spa bazenima, toliko ljudi u vodi oko mene, atmosfera je bila nerealna i predivna. Nisam mogla da zamislim koliko će to grupno plivanje obrisati svaki moj strah. Istrčah iz jezera i nastavih do zone tranzicije, gde ću se spremiti za naredni segment. A posle tog “spa” iskustva, sledio je malo drugačiji nastavak trke…
Teško je opisati koliko je bilo strašno biti na biciklu 3 sata i 39 minuta, na oko 10°C, uz vetar od 20 km/h i ledenu kišu. Nisam imala topliju biciklističku opremu, a pošto se vremenska prognoza promenila u poslednji čas, nije ni bilo vremena za kupovinu. Vožnja u tankom trisuit-u i letnjim rukavicama bila je veoma loša odluka i verovatno jedini loš izbor koji sam napravila tokom trke u Beogradu. Posle 5 minuta sam se već smrzavala, jer mi je trisuit već bio mokar nakon plivanja. Na biciklu se gornji deo tela ne pomera puno, pa se za čas smrzneš. Svaki put kada bih prestala da pedalam, noge su mi se tresle od hladnoće. Nisam imala dovoljno osećaja u rukama i šakama da popijem dovoljno tečnosti. Mnogi biciklisti oko mene imali su problema sa svojim biciklima i morali su da odustanu, a ja sam se samo nadala da će moj bicikl biti u redu.
Dan pre trke, onaj isti Ironman-prijatelja mi je rekao da vozim “con razon” (sa razumom), i to sam sebi ponavljala. Moj cilj je bio samo da završim biciklistički segment i dođem do dela koji najviše volim – trčanja. Brat i tata su navijali za mene tokom svakog kruga, a njihova podrška mi je pomogla da nastavim dalje. Razmišljala sam o svom deki, koji je preminuo u nedelju rano ujutru – tačno nedelju dana pre moje trke. Razmišljala sam o svom 31. rođendanu prošlog juna i koliko sam bila uzbuđena što sam sebi poklonila ovu trku. Setila sam se i Ironman atlete, koju sam slučajno upoznala na aerodromu u Barseloni pre tri godine, čija me priča inspirisala da počnem da trčim Maratone.
Kada mi se ledena kiša slivala niz leđa, pokušavala sam da zamislim tople stvari — vrući tuš, sunčane plaže na mestima poput Majorke, Portugala, Hrvatske i Kalifornije. Razmišljala sam i o “potapanjima” u hladnom Dunavu koje sam radila tokom poslednje dve zime. To iskustvo mi je pomoglo da se bolje nosim sa hladnoćom i bez njega možda ne bih uspela. Činjenica da mi sva ta nasumična prethodna iskustva pomažu na neočekivan način, izmamila mi je osmeh na lice i mir – bar na kratko. Takođe sam počela da brinem zbog hipotermije i otkazivanja bubrega, pa sam obratila pažnju na svoje telo, proveravajući da li ima znakova ozbiljnih problema. Planirala sam da kada siđem sa bicikla, odem pravo do toaleta da se uverim da mogu da piškim i proverim da li su moji bubrezi u redu, a zatim odlučim da li mogu da nastavim. Htela sam i da plačem, ali nisam uspela, prevladavao je modus preživljavanja.
Posle 90 kilometara uspela sam da završim biciklistički deo i odjurila u toalet po planu. Tamo sam shvatila da je to jedino mesto gde ledeni vetar ne može da me pronađe, pa sam ostala još nekoliko minuta da se oporavim i prestanem da se tresem od hladnoće. Taj kratak odmor mi je pomogao da se ponovo osećam normalno i bila sam spremna da počnem da trčim.
A onda je sve postalo divno ponovo. Nakon nekoliko stotina metara trčanja, telo se već dovoljno zagrejalo da sam se osećala odlično. Imala sam dobar tempo, nikakav bol, ni nelagodnosti. Toliko sam se dobro osećala na trčanju, da sam se plašila da je previše dobro da bi bilo istinito. Međutim, nakon prvih 5 kilometara shvatila sam da je zaista tako dobro i da mogu bezbrižno da uživam u poslednjem segmentu trke i da trčim bez briga. Verujem da mi je odličan osećaj dalo i to što sam tokom trčanja videla mnoge takmičare, mogla da im se nasmejem, razmenim poglede i viknem “bravo”. Toga nije bilo na biciklističkom segmentu, gde smo morali da držimo distance i bili potpuno smrznuti, daleko i bez kontakta sa drugim takmičarima. Na trčanju smo se jedni drugima osmehivali, bodrili u poslednjim krugovima do cilja i dobijali ogromnu podršku od volontera na okrepnim stanicama i hrabrim navijačima koji su ipak bili tu za nas po lošem vremenu. Ubrzah u poslednjim kilometrima trčanja i bilo je zabavno čuti komentare takmičara “Šta nije u redu sa tobom ili šta je tebi u nogama?”, i ja odgovorah kako imam par maratona u nogama. Hvala im. Smeh i zezanje na trčanju su svakako nešto što čini tu završnicu trke posebnom. Mislila sam da će mi ulazak u cilj biti emotivan i da će mi poći suze, ali se to nije desilo… Jednostavno sam izgrlila tatu i brata i samo nastavila da đuskam pored bine, jer moje telo nekako nije htelo da stane i smiri se. Ipak je tu bilo još energije, ili je taj prolazak kroz cilj doneo sasvim novu energiju.
Ludo i nezaboravno, tako surovo i tako predivno, u isto vreme.
I da – sve je moguće.
