Ajde napiši nešto kratko oko Srebrnog jezera i olimpijske distance, reče Đole.

Lako je reći da to treba da bude nešto kratko. A kako da napišem kratko i preskočim 21 mesec bez trka?

Triatlonac sam postao kad sam uradio 70.3 distancu. I pored ozbiljne povrede koja me je na duži period odvojila od sporta koji toliko volim, nikada nisam prestao da budem triatlonac.

Ne želim da puno pričam o sportskoj povredi (to je sastavni deo sporta) i svemu što je usledilo tokom lečenja. Uglavnom, povreda Ahilove tetive zna da bude ozbiljna stvar za svakog ko se bavi sportom. Kada se na to sve doda i ozbiljna komplikacija zbog koje zamalo da ostanem bez noge (glave), mnogi bi rekli da postoji i drugi način osim triatlona da se provede vreme.

Valjda se mi triatlonci i razlikujemo od ostatka sveta po toj neverovatnoj upornosti, predanosti, pozitivnom ludilu, posvećenosti, istrajnost… nazovite to kako god hoćete. Ima tu i vere da ćemo se ponovo vratiti na stazu i završiti trku.

Za sve to vreme dok sam bio odsutan iz triatlona, podrška nije prestajala. Ta naša zajednica je mala, ali vrlo probrana. I zapravo vodimo računa jedni o drugima. Pozivi i poruke od ljudi širom Srbije nisu prestajali bukvalno sve vreme. Đole, moj dobri duh sa staze, doslovno mi nije dao da padnem. Moj Velja iz Beograda me je hranio pozitivom i samo njemu svojstvenim osmehom. Naravno da pomisliš milion puta kako ćeš, ako se nekad oporaviš, krenuti sa drugim sportom. Sreća je da kod nas predaja nikada nije bila opcija.

Prvog januara sam istrčao jedan kilometar u Čairu i zvanično počeo sa povratkom. To mi je verovatno i najdraži istrčani kilometar u životu. Đole me je odmah spremno dočekao sa pozivom na prvi januarski trk koji RCN organizuje. Kao Bambi po ledu krenuo sam da trčim. Samo sam bio svestan užitka koji ovaj predivni sport pruža i to je bilo dovoljno za sreću.

Usledila je zimska trka u Čairu. Ovaj put sam se dobacio do pet kilometara. Naravno, Đole, moj dobri duh sa staze, na uštrb svog vremena vukao me je 2,5 kilometara. Ostatak sam odradio više na srce i volju nego na snagu.

Sada već nije bilo nazad i nakon saveta sa mojim Veljom krenuli smo da pripremamo distancu od deset kilometara. Usledila je desetka u Kruševcu gde je RCN ekipa imala zapažen nastup. Mislim da i sada mogu da se setim svakog detalja sa trke. Biti ponovo deo ove ekipe je velika privilegija. Jagodinska desetka je bila veliki izazov jer ta atmosfera trke zna da ponese, a to svežem rekonvalescentu nije potrebno. Beogradska desetka mi je dala sigurnost da sada imam deset kilometara, a sam doživljaj na najvećoj trci u Srbiji je divan. Bilo je puno nasmejanog sveta kome ni visoka temperatura ne smeta.

I taman pomisliš kako sve ide u najboljem pravcu, dođe duatlon trka u Pančevu. To vam je trčanje, bajk, pa ponovo trčanje. Odradim sve lagano, nasmejano i opušteno. Čak sam se odvažio da se spustim ispod magične granice od 6 minuta za trčanje i uspem ja to. Ljudi moji, da ste videli kakvu sam grdnju dobio. Moj Velja je jedan od najboljih ljudi na svetu i ima najveći osmeh od svih koje poznajem. Opravdano se naljutio na mene, bio sam na ledu dobre tri nedelje i jedva povratio njegovo poverenje. Da se vadim na mladost i neznanje nije baš išlo, ali smo dali ruku da takve gluposti ne bi trebalo da mi padaju na pamet. Bog čuva golubove i pozitivne ludake, pa srećom nije došlo do povrede.

E, sada se već približila trka na Srebrnom jezeru. To je ono isto mesto gde sam bio na svojoj prvoj triatlon trci (uredno sam tada tri puta povratio na plivanju, ali sam završio trku i doneo medalju), kod nas važi za državno prvenstvo na olimpijskoj distanci.

Sveže odrađena RCN TRI odela su bila sjajna, a nas četvoro smo bili najlepši jedni drugima u tim odelima. Emilija i Strahinja su radili svoju prvu triatlon trku, na čemu im posebno čestitam. Njihova energija i želja da završe trku su mi dali dodatnu snagu. Nisam želeo da propustim ni jedan detalj trke pa smo Mika i ja ranije došli do Srebrnog jezera. Svima vama koji niste probali triatlon želim od sveg srca da osetite to uzbuđenje koje mi imamo dok su pripreme za trku u završnoj fazi. Taj osećaj sreće, pozitivne treme, razmišljanja o bezbroj sitnih detalja koji život znače i dečje zbunjenosti svojstveni su samo onima što su na startu trke. A do starta je bio jedan zaista divan dan gde se timski duh pokazao u punom sjaju. Branko nas je svojom prepoznatljivom opuštenošću uveo u pravo zen stanje. Samo smo se smejali i uživali u trenutku. Deca su bacala avione zajedno sa Brankom, dok smo mi sluđeni od starta (Đoletu smo bili smešni verovatno) gledali sa koliko strpljenja uživaju u igri. Komentar deteta posle trke: najlepše od svega mi je bilo kad smo zaglavili avion (imali smo dva aviona koja smo bacali) na drvetu i uspeli da ga skinemo nakon nekog vremena. Ništa trka, jezero, sva akcija koja je bila. Skidanje aviona je bilo glavno.

Precizno i vojnički smo od Đoleta dobili instrukcije kako treba da se ponašamo i šta da radimo to popodne. Satnica je bila ispoštovana sa svim detaljima. Oprema je po hiljaditi put proverena i sada je već vreme za spavanje. Naravno da san neće na oči i razne slike se vrte po glavi. Brankova energija i dečji osmeh su bili najbolji lek za to predveče.

A na startu smo u novim odelima bili lepi kao lutke. Vidim Đoletov pogled i kaže mi: samo polako biće sve u redu. Moj Velja mi javlja da imam trku. On se više brine za mene nego što ja to radim za sebe. Razumno kaže da smo vredno i planski radili i da nema razloga za nervozu, što je lakše reći nego uraditi.

Oprema je postavljena i proverena puno puta. Đole dolazi da čekira sve detalje jer sam ja sa takvim napadom energije i samo razmišljam kad će start. Emilija i Strahinja deluju spremno i koncentrisano. Oblačimo odela za plivanje, kreće himna i sada znam da smo uskoro u vodi i da sve kreće. Promiču mi razne slike kroz glavu jer je zaista svašta bilo prethodnih meseci. Sve to je sada nebitno jer Mikin pogled, koji me u stopu prati, ne smem da izneverim.

Start je i ja sam konačno u vodi. I sada jednostavno znam da će sve biti u redu. Jednostavno znam. Svakog detalja i svakog metra trke se sećam. Čujem mog Velju kako mi priča, imaš trku i znaš da smo dobro i predano radili. U vodi je bilo čisto uživanje i sa osmehom izlazim. Nisam ni znao da sam plivanje odradio na PB jer sam ipak imao iskustvo od tri godine triatlona iza sebe. Gledam gde su Ema, Đole i Strahinja i shvatam da smo svi izašli iz vode u isto vreme. Dobri smo. Iza nas je 1,5 kilometara plivanja. Idemo dalje.

Bajk ću očekivano lagano da izvozim, takav je osećaj. Ne deluje puno 40 kilometara. Na stazi sretnem svog najboljeg druga za tih 90 minuta. Gospodin Brane je iz Novog Sada, tu smo negde sa snagom i godinama. Trenutno se dogovaramo da vozimo u timu što je mnogo lakše. Brane je fin čovek što je i potvrdio podatkom (svašta pričate dok vozite bajk) da mu je mama iz Bele Palanke, što će reći da je naše gore list. Odmah se videlo da je fin čovek. Inače, i bajk je odvezen na PB.

Na trčanje opet izlazimo svi u isto vreme. E sada zapravo kreće glavni zaplet. Četiri kruga se trče (10 kilometara ukupno). Prvi krug istrčim prebrzo i shvatim šta sam uradio. E nećeš ovog dana rekoh sebi. Dao si reč da nema više divljanja, pružili smo ruku i dogovorili se. Sada ćemo da usporimo i prepustimo se uživanju na prijatnih 35 stepeni, što znači da je na stazi deset stepeni više. Đole je na stazi i po njegovom osmehu koji mi šalje vidim da zna u kom sam stanju. IronMan mi sa osmehom kaže, rekao sam ti da je zapravo sve do RCN dresa jer se u tom dresu sigurno završava trka. Branko i Ljilja, kojoj sam beskrajno zahvalan jer mi je donela preko potreban mir rečima da je tu za svu logistiku, daju nam podršku sve vreme i stvarno je mnogo vredelo što su bili sa nama. Užasno je toplo i nekako pomeram sve negativne misli od sebe. Još jedan krug i uspećeš.

Sada je već kraj trke. Bliži se plavi tepih. Tamo je Mika. Tamo je cilj. Tamo su moji drugari. Tamo je moja medalja.

Kreće let aviona po plavom tepihu. Let je simbol slobode, sreće i uspeha. Neko mi baca zastavu i sa suzama ulazim u cilj. IronMan, samo ti i ja znamo šta sam ti tada rekao. Po jačini zagrljaja znaš da sam to zaista i mislio.

Ovog dela posle trke se nejasno sećam. Mika je tu i shvatam da je sve u redu. Svi smo jednostavno srećni i to je jedino važno u ovom trenutku. Slike su mi nejasne, ali znam da smo svi završili i da smo svi dobro. Velja mi je rekao da prati preko linka da sam stigao i šaljem mu zahvalnost do neba što je istrpeo sva moja ludila.

Na prvom treningu, pre pet godina, Velja mi je rekao: triatlon je način života. Ako nisi spreman, bolje nemoj da ulaziš u ovo. Beskrajno sam Bogu zahvalan na šansi da budem deo priče koja se zove triatlon. Svima koji nisu probali preporučujem ovaj sport.

Priča se nastavlja i probaću da održim i pomalo pomerim svoje granice. Septembar se bliži.

Red je da se spomene i društvo iz Beograda koje je impresivno odradilo trku. Milena se vratila kući sa dve medalje i apsolutno zasluženim podijumom. Bravo devojko, na finu praksu si nas navikla ove godine. Naš šampion, Romi, i pored toga što je bio bolestan dve nedelje našao je način da završi trku. Čak je i rezultat bio više nego dobar. A naš najmlađi dečko, Miljan, zablistao je na pravi način. Imao je rezultat dostojan poštovanja. Meni je posebno drago što su se spojila dva društva, iz Niša i Beograda, na zajedničkom ručku posle trke.

#ZaMojuNajdražuPodršku: priča je za tebe.